Srpska javnost a i dobar deo hrvatske javnosti ostali su šokirani kada je u hrvatskoj podignut spomenik Miri Barešiću uz prisustvo pojedinih hrvatskih zvaničnika.  Po oprobanom receptu ovaj događaj poslužio je kao još jedan u nizu načina da se glave ovih napaćenih naroda vinu u nebesa i zaborave na svakodnevne probleme. Kako je uz sve težu i sve rašireniju bedu u ovim dvema državama to uopšte moguće, autoru ovih redova je sasvim nepojmljivo.

Međutim, nećemo se na ovom mestu baviti dnevnopolitičkim i ideološkim marifetlucima koji su, čini nam se, potpuno jasni. Pošto je podizanje spomenika u prvom redu jedan simbolički akt, zajedno sa širokim narodnim masama, pozabavićemo se simbolikom tog događaja.

Ono što se moglo pročitati u novinama, kao i u komentarima čitalaca na raznim portalima, imalo je otprilike sledeći karakter. Oni Srbi, koji su desničari, isprovocirani činjenicom da je dotični Barešić bio ustaša, uglavnom pakuju svoju kritiku u fraze o povampirenju fašizma. Naravno, njima se odmah uzvraća kritikom da oni sami podržavaju rehabilitaciju Nedića čije je životno delo unesrećilo daleko više ljudi nego Barešićevo. Onda ovi uzvraćaju kako eto Hrvati rehabilituju Stepinca pa se cela debata zapravo svodi na raspravu o tome ko je manji a ko više fašista. Ovaj besmisleni smer debate nećemo dalje komentarisati.

Na liberalnoj strani srpske javnosti bilo je onih koji su kritikovali ovaj događaj kao slavljenje jednog teroriste pošto je Barešićev čin prema svakoj međunarodnopravnoj definicji bio čin terorizma. E onda se brojne ustaše a i pokoji liberal (sa obe strane ove zatrovane debate) dosetiše zanimljive analogije kojom bismo malo ovde da se pozabavimo pošto se tiče pojedinca čije ime ovaj portal ponosno nosi pa se osećamo prozvanima. Kaže ustaško-liberalna mešavina ovako: Srbi, a i brojni „jugokomunisti“ (kako se to sada popularno kaže u Hrvatskoj) slave Gavrila Principa, dižu mu spomenike, daju njegovo ime deci (ili portalima? prim.a.) a on je ubio prestolonaslednika jedne države dok je Barešić ubio samo jednog ambasadora. Pored toga, kažu dalje ove interesantne glave, svi znamo šta je Principov čin izazvao dok Barešićev čin osim smrti jugoslovenskog ambasadora nije imao drugih posledica.

Šta se može odgovoriti ovakvom razmišljanju. U određenom smislu analogija je na mestu, ali to stvar ne manje ni najmanje. Princip je bio čovek iz potlačenog naroda koji je uzeo oružje u ruke da se suprotstavi kolonijalnom tlačitelju. Dakle da li je bio terorista ili heroj zavisi isključivo od nečije političke perspektive. Pošto ni srpski ni hrvatski desničari ne smatraju Jugoslaviju legitimnom, opravdanom i moralnom političkom tvorevinom zaključak mora biti sledeći. Miro Barešić je iz političkog revolta ubio zvaničnika jedne represivne i neslobone zemlje koja je gušila vekovne tradicije srpske i hrvatske nacije. Onda će Srbenda reći: „da, ali Barešić je bio ustaša“, pa mu mu Hrvat odgovara – „pa i vi rehabilitujete Nedića“. E onda Srbin kaže: „vi rehabilitujete i Stepinca a sutra ćete Pavelića“ i eto nas opet u septičkoj jami koju smo ostavili iza sebe pre dva pasusa.

Jedino od strane komunista može doći principijelna kritika ovog događaja koji pokazuje da su kapitalizam, liberalizam i evropske integracije Hrvatsku doveli do tačke gde joj je povratak fašizmu jedina dugoročna šansa da se odbrani tajkunsko nasleđe Tuđmanove politike. Razlika između Principa i Barušića u ideološkom smislu je neosporiva. Dok je Barušić bio simpatizer jedne od najretrogradnijih i najzloglasnijih, ultradesnih organizacija u istoriji čovečanstava, Pavelićeve NDH, koji se digao na oružje protiv države utemeljene na načelima marksizma-lenjinizma, slobode i pravde, Princip je bio slobodoljubivi čovek koji se za interese potlačenih naroda Balkana digao protiv nazadne monarhije koja je nastojala da Balkan potčini svojoj kolonijalnoj feudalnoj dominaciji. Zato samo komunisti mogu opravdano kritikovati dizanje spomenika Miri Barešiću