Od neprijatelja do bliskih saveznika za samo godinu dana

Foto: Kremlin Press Service

Prošle godine u ovo vreme diplomatski odnosi Rusije i Turske bili su na najnižoj tački u istoriji savremene diplomatije, nakon što je Turska oborila ruski avion koji je ušao u turski vazdušni prostor.

Ruska odmazda u vidu niza žestokih ekonomskih mera bila je propraćena i intenzivnom medijskom satanizacijom turskog političkog vrha. Ovaj narativ, delimično su usvojili i Zapadni mediji, a novoplasirani imidž Erdogana kao saveznika Islamske države mesecima je opsedao političke analize sa Istoka i Zapada. Moskva je tada izjavila da poseduje konkretne dokaze o ekonomskoj saradnji Turske i ID, koje će naknadno objaviti.

U javnosti se spekulisalo da li je Turska reagovala na svoju ruku ili po nalogu njenih NATO partnera. Mi smo izneli mišljenje da je potez Turske bio usmeren ka uništenju stvaranja rusko-američkog “savezništva” u Siriji, prema čijim je planovima Turska trebalo da ostane bez svog dela kolača u ovoj zemlji.

Pored onolikih ulaganja u snage “opozicije” i podrivanje sirijske vlade, Turska je bila rešena da ne dozvoli takav razvoj događaja. Turske aspiracije za značajnom ulogom u rešavanju sirijske krize zabrinjavale su SAD, nakon što je postalo jasno da Ankara traži način za vojno prisustvo u Siriji.

Nakon neuspelih pritisaka na SAD da uvrste kurdski YPG na listu terorističkih organizacija i, umesto toga, koordinišu akcije u Siriji sa turskim snagama, naprasno se javljaju teroristički napadi na turskom tlu, koje Ankara pokušava da indirektno poveže sa sirijskim Kurdima. Misteriozna organizacija TAK preuzima odgovornost za ove napade i Turska najavljuje žestok obračun sa terorizmom.

Posle pokušaja vojnog puča, koji smo momentalno pripisali Vašingtonu, Turska se postepeno distancira od svojih NATO saveznika, obnavlja „prijateljske“ i ekonomske veze sa Rusijom i napušta ideje o svrgavanju sirijske vlade. Ubrzo potom, turske snaga prelaze državnu granicu sa Sirijom, aktivno se uključujući u sirijski sukob pod pretekstom borbe protiv Islamske države i potiskujući kurdske snage istočno od reke Eufrat.

Snage FSA koje su do tada bile u koaliciji sa kurdskim YPG-em (radi se o Sirijskim demokratskim snagama stvorenim od strane SAD) odvajaju se od Kurda da bi učestvovale u vojnim operacijama na strani Turske, čime se jasno pokazalo da SAD zapravo nemaju uticaj na sirijsku „opoziciju“ koliko i sama Turska. Rusija nije osudila Tursku intervenciju u severnoj Siriji, baš kao što se ni Turska nije pridružila osudama ruske intervencije u Alepu, što je već bio znak prvih sporazuma dve zemlje koji isključuju Zapad.

Na ovonedeljnom sastanku šefova diplomatije Rusije, Irana i Turske u Moskvi, usvojena je deklaracija o zajedničkom rešavanju krize u Siriji, bez pomoći SAD. Moskva je pozvala i Saudijsku Arabiju da se pridruži ovom savezu u rešavanju sirijskog pitanja, a odgovor Saudijaca još nije poznat. Sada već možemo reći da su SAD doživele diplomatski poraz u Siriji, iako još uvek nije sve gotovo. Ne zaboravimo da SAD poseduju dve vojne baze u sirijskom Kurdistanu i značajnu podršku i uticaj među Kurdima, što govori u prilog tome da se kriza u Siriji neće moći rešiti bez američkog učešća.

Prema deklaraciji Rusije, Irana i Turske, ove zemlje će se zajedno boriti protiv Islamske države i Al Nusre, neće biti pokušaja svrgavanja vlade Bašara al-Asada i radiće ka očuvanju sirijskog teritorijalnog integriteta. Erdogan, dakle, više nije zlikovac niti saradnik Islamske države, a rusko-tursko savezništvo nije dovedeno u pitanje ni nakon ubistva ruskog izaslanika u Ankari.

Iz prethodnih dešavanja u Siriji možemo naučiti mnogo. Ono što primećujemo je uspon sila Drugog sveta i početak kraja američke hegemonije na Bliskom istoku. Zapadne intervencije u Trećem svetu poput onih u Iraku, Somaliji, Srbiji i Libiji, u budućnosti će morati biti koordinisane sa širom koalicijom snaga, van zapadnih centara moći. I kao što smo najavili u prethodnim analizama, posao nove američke administracije biće da ublaži antagonizme Prvog i Drugog sveta i omogući im efektniju kooperaciju u skladu sa preraspodelom spoljnopolitičkih sfera uticaja.1

Međutim, ono najzabavnije je svakako zbunjenost nacionalista i liberala ovim rusko-turskim savezništvom. Nacionalisti smatraju da se politička savezništva sklapaju prema etničkim, verskim i kulturnim vezama dve zemlje, dok liberali smatraju da se te veze uspostavljaju po principu društvenih i kulturnih vrednosti. Marksisti znaju da kapitalisti grade savezništva na primarno ekonomskoj osnovi, stoga su nam analize uvek i tačne.

 

Liked it? Take a second to support Ivo Kovačević on Patreon!


  1. http://rnp-f.org/2016/11/16/dijalektika-trampa-i-smrt-liberalne-levice/  

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.