Narativ o “kineskom ropstvu” postaje sve jači nakon što je otkriveno u kakvim uslovima rade vijetnamski radnici na gradilištu Linglong kompanije u Zrenjaninu, a mnogi domaći radnici koji se poslednjih 20 godina osećaju kao robovi se pitaju da li je do njih problem što nikada nisu dobili ni sličnu masovnu medijsku, organizacionu i ljudsku pomoć. Što ih bar nikad nisu ni “robovima” nazvali? 

 

Ne vole domaći radnici čak ni da deru životinje koje “podsećaju na mačke”,¹ isključivo uredno kupuju meso iz velikih supermarketa koji nude niže cene mesa i ponekad okrenu jagnje u lokalnom restoranu. Dobro, omakne im se jagnje i na Vračaru, ali čak ni to nije toliki problem kolika je bila problem “mačka”, kada su NovaS, N1 uz mnoge građanske i aktivističke organizacije pokrenule lavinu histerije i sinofobije usmerene upravo prema vijetnamskim radnicima do kojih im je sad navodno stalo. O čemu se tu zapravo radi?

 

Odgovor je naravno nesumnjivo politički i radi se o sukobu interesa političkih sistema. 

 

Osim što se radi o “mračnoj” i “diktatorskoj” Kini u kojoj su ozbiljno “narušena osnovna ljudska prava”, nepoverenje među građanskim delom Srbije prema Kini i svemu što dolazi odatle zapravo potiče od osnovnog i realnog konteksta – poslednji put kad se u Srbiji borilo za “slobodu”, tokom devedestih i početkom dvehiljaditih, ta “sloboda” je nedvosmisleno bila ona zapadna. 

 

Takoreći, kontrarevolucija je ostvarena jednom kada smo dobrovoljno odlučili da postanemo zapadna kolonija jer je zapadni sistem predstavljen kao slobodarski, demokratski i civilizovan, u kojem je uspeh pojedinca, a samim tim i društva, direktno proporcionalan njegovom radu, trudu, zalaganju, poštenju i svim onim najviše cenjenim ljudskim vrednostima. U prevodu, ako ste dobar i vredan čovek, to u kapitalizmu i zapadnom sistemu mora da vam se vrati.

 

Sa takvom kolektivnom motivacijom i poverenjem smo ušli u dvehiljadite kao ponosna zapadna kolonija, sa konačnim ciljem da i nama “procveta”, ali nam se naše poštenje i poverenje u institucije Zapada odmah obilo oglavu jer je država Srbija nesumnjivo proglašena “najvećim” i praktično “jedinim zločincem” regionalnih ratova devedesetih, pa je ostalo isključivo na radniku u Srbiji da menja “svoju svest” i konačno prizna da je narod kojem pripada genocidan, ne bi li njemu i svima u državi Srbiji bilo bolje.

 

Tu se krije odgovor za sve naše radnike koji se podjednako muče kao i Vijetnamci u Linglongu, a dobijaju premalu ili nikakvu podršku: “sami ste krivi”. Preciznije, krivi smo svi u Srbiji, od samog vrha države i institucija koje “ne funkcionišu”, pa sve do sakupljača sekundarnih sirovina i tih “krezubih” seljaka i radnika koji glasaju za “genocidnu” i “psihopatsku” vlast, ali ni za šta nije krivo zapadno ropstvo, jer osim što ono ne postoji, “sve od nas zavisi”. Mora biti, tako su nam rekli, videli smo kako to “idilično” funkcioniše u Švedskoj, Danskoj i Nemačkoj. 

 

Zato su odjednom svi “progledali” kad se pojavila još jedna konkurentna ekonomska zemlja kod nas – Kina. Demokratska opozicija Kinu nikad nije ni tražila, to nije “sav normalan svet” za koji su se borili, to nije “sloboda” koju su obećavali niti je ikad bila deo tih planova. Tu ne “zavisi samo od nas”, zavisi od kolektivnog sistema kojem upravlja “diktator”. To je očigledno “ropstvo”. 

 

Civilizovanu teoriju “sve po zaslugama” između ostalog narušava zapadni Rio Tinto i sada već sve otvorenija podrška EU tom projektu (što nije neočekivano jer je iskopavanje litijuma deo evropskog zelenog dila), ali građanska demokratska opozicija ima sve veći problem da se suoči sa stvarnošću i da se pomiri sa činjenicom da postoji objektivan sistematski faktor koji dolazi sa Zapada, a koji nam onemogućava neometani ekonomski i ljudski razvoj i koji nema nikakve veze sa tim “kakvi smo kao ljudi”. Po tom principu, svi ljudi sveta osim “civilizovanih” 10% Planete nisu dovoljno dobri – jer očigledno ne žive tako dobro kao “civilizovani”.

 

Oduvek su pričali o toj veličanstvenoj zapadnoj civilizaciji, demokratiji, kulturi i “poštenju”, ali su izgleda zaboravili da spomenu Rio Tinto, US Steel i mnoge druge ogromne zapadne industrijske ekocidne kompanije koje su valjda isključivo rezervisane za Gvineju, Madagaskar i Gabon. Sve se trude da im ne pređe preko jezika, ali svakim svojim potezom “borci za ekologiju i radnička prava” rasistički govore: “Srbija nije Gvineja, Srbija nije Kina i nikad neće biti!”. Zato što je i Gvineja “sama zaslužila” Rio Tinto, a Kina zato što se sama svojim “diktatorskim” sistemom izdigla iz pepela zapadnog imperijalizma. Uostalom, demokratska opozicija uporno “zaboravlja” ko je otvorio vrata i zapravo doveo Rio Tinto u Srbiju. 

 

Sve po zaslugama zaista. 

 

 

Nema nikakve sumnje da su narativi o “odbrani Srbije” od “Zapadnog” i “kineskog” kolonijalizma preuveličani, jer osim što su se većina tih koji to sad viču otvoreno borili da budemo zapadna kolonija, pa samim tim verovatno sad rade za zapadne kompanije, već čim oteraju najvećeg i zapravo jedinog neprijatelja sa zapada – Rio Tinto, vratiće se momentalno svojoj podršci zapadnom kolonijalizmu. Dobar su primer lideri pokreta Eko Straža koji nemaju problem da posluju sa svetskim ekocidnim kompanijama,² dok se u pauzama od pravljenja ekocidnih kampanja navodno bore protiv istih u Srbiji. Tako da, ne smeta njima zapadni kolonijalizam sam po sebi, pa ni u Srbiji, samo određeni ekstremi istog koje niko nikada nije spomenuo da su deo tog “demokratskog dila” Srbije i Zapada. 

 

Što bi “borci” rekli, prvo spasi sebe, pa onda druge… udavi.