Dolazi i naših 5 minuta. Prolaze ona vremena kada je Srbija bila crna rupa Evrope. Konačno da i mi dočekamo da uživamo “ko sav normalan svet”. Dosta je bilo nepotrebnog žrtvovanja. Dosta je bilo “srpskog inata”.

 

Zašto bismo mi izigravali nekakve moralne gromade i suprotstavljali se svetskim golijatima? Zašto bismo žrtvovali materijalne pogodnosti ovog života samo zbog nekakve umišljene moralnosti? Jesmo li beli? Jesmo. Jesmo li deo Evrope? Jesmo. Zašto onda da ne iskoristimo svoje evropsko supremacističko pravo da se razvijamo i živimo poput čitave Evrope? Uslovi su jednostavni, samo treba da iskorenimo svoj “neradnički mentalitet” i “balkansko divljaštvo”.

 

Kada upitate one koji su izneli petooktobarsku “revoluciju”, bili udarnička pesnica imperijalizma i uništili poslednje oblike socijalizma na ovim prostorima, argument je uvek vrlo čvrst iz ugla ljudskih potreba i možemo reći osnovan: “Tada se živelo jako loše” ili “Bio je to društveni ćorsokak”. Bez zagledanja u političke strukturalne odnose koji su definisali period 90-ih, ne samo kod nas, već u čitavom svetu, a koji je bio obeležen talasom urušavanja socijalizma, mogućnosti za materijalno bogatiji i prihvatljiviji život delovali su nadomak ruke. Ako se pitate zašto bi uopšte neko u Srbiji mislio da može živeti materijalno bogatijim životom pre čoveka u Mozambiku, Obali Slonovače, Haitiju ili Namibiji, odgovor je opet sasvim očit: naš geografski položaj i rasna pripadnost nam automatski daju privilegije uspostavljenog evropskog sistema koji je upravo izgrađen na šovinističkim i rasističkim osnovama. Otud ona čuvena fraza: “Dosta smo se mi mučili, zaslužili smo bolje i vreme je malo da predahnemo”.

 

Taj “predah” je u stvari izdah koji nije moguće više zadržati. S jedne strane uslovljen spoljnim pritiscima, a sa druge unutrašnjim sukobom koji je kulminirao upravo zbog toga što rasno i geografsko bliski sistemi “blistaju” i prave nam “zazubice”. Dobrim delom, taj predah je uslovljen. Zato su rušenje vlasti 90-ih i zamena za zapadne alternative delovali tako “prirodno”, kao nešto što smo posle dugog vremena previranja konačno zaslužili, kao nekakva nagrada koja samo na nas čeka. Ta nagrada dolazi u vidu svih dostupnih “plodova” zapadne civilizacije, pre svega materijalnih i tehničkih patenata, ali i otvorenih granica koje omogućavaju i “širenje vidika”. Naravno, granice se otvaraju i u suprotnom smeru, za kapitalističke pipke zapadne civilizacije u vidu njihovih kompanija koje omogućavaju da mi nastavimo da se razvijamo, isključivo u sklopu te civilizacije, u sklopu takve kulture, mentaliteta i progresa. U sklopu kapitalističkog mentaliteta od kojeg će najviše profitirati upravo vodeće buržoaske strukture zapadne civilizacije.

 

Kapitalistički mentalitet je uvek diskutabilan. Po svojoj prirodi, kapitalizam kakav poznajemo je uvek parazitski, baš kao što je i rekao Malkom Iks: “Pokažite mi kapitalistu i pokazaću vam vampira”. Ono što je trenutno dobro jeste što Srbija kao zemlja i dalje zauzima veoma nisku poziciju u svetskoj podeli rada i blizu je dna zapadnog proizvodnog lanca, što znači da smo mi i dalje većinski eksploatisani. U prevodu, još nismo dostigli poziciju u kojoj bismo ozbiljnije učestvovali u eksploataciji drugih zemalja, posebno onih zemalja Globalnog Juga koje su prve na udaru zapadne civilizacije. Međutim, sa kapitalističkim progresom i integracijom u evropske političke i ekonomske strukture neminovno je da će i Srbija dostići “civlizovan svet” i “evropske vrednosti” u svojoj punoj formi, a prve naznake toga dobili smo sa otvaranjem švajcarske fabrike čokolade “Barry Callebaut” koja je otvorena u Novom Sadu uz ozbiljne državne subvencije (oko 14 miliona evra pomoći).¹