Piše: Nemanja Božović
U uslovima XXI veka kada je ideološko polje borbe protiv političkih neistomišljenika naizlged izgubilo dominantnu poziciju koju je imalo tokom XX veka, naročito tokom njegove druge polovine, a sve kao posledica istorijskog poraza ideje komunizma, često nam se nameće narativ kako je savremeni svet prevazišao podele na levicu, desnicu i centar, i da se zapravo pretvorio u jednu drugačiju političku arenu. Na prvi pogled to i deluje tako. Danas se u našem evropskom okruženju retko gde sreće autentična levica, retko gde se sreće antisistemska kritika kapitalizma, retko gde pronalazimo komuniste u prvim redovima borbe protiv sistema. Političko raspoloženje masa više ne diriguje Partija kao pokretčka snaga društva i države, već političku masu danas usmeravaju nekakve neprirodne pozicije levog centra, desnog centra, i raznoraznih frakcija političkog spektra koje nemaju duboko idejno-ideloško utemeljenje. Zašto je to tako? Pre svega treba istaći, pritom i prihvatiti, da je u istorijskoj borbi kapitalizma protiv socijalizma u XX veku kapitalizam odneo prevagu, tj. odneo je, da budemo iskreni, potpunu pobedu. Međutim, za naslednike socijalističkih, naročito komunističkih ideja, ideološko-praktični poraz naših prethodnika ne treba da nam služi kao stalno podsećanje da ono u šta verujemo nije ostvarivo. Naprotiv, treba da nam posluži kao vredno štivo na osnovu kojeg možemo da učimo. Na kraju krajeva, za razliku od naših prethodnika, mi imamo bogato iskustvo socijalističkog nasleđa i dužni smo da se prema njemu odnosimo kritički, da o njemu razmišljamo sa istorijskog aspekta, ali i sa pozicije koja nam omogućava da socijalističko nasleđe sagledamo u njegovom totalitetu. Mi moramo biti svesni svih prednosti i nedostataka istorijskog socijalizma. Moramo biti svesni da su načinjeni propusti, da je bilo grešaka, ali ne smemo padati u klopku svog uma i sujete pa da te nedostatke pripisujemo socijalizmu kao urođene. Moramo razumeti okolnosti koje su do njih dovele, razumeti razloge za propuste i greške i na kraju, kao najvažnije, sumnjati u ono što je postignuto. Jer, kako je to voleo da kaže Stevo Žigon: „…Nauka napreduje samo zato što sumnja i u ono što je već postigla.“ Isto je i sa čovekom. Dokle god sumnjamo u ono što smo postigli, svesni smo da nismo nešto razvili do kraja, što govori da je prostora za napredak ostalo i da se prema napretku moramo kretati. A kretanje podstiče jedino sumnja koja nas tera da se preispitujemo i usavršavamo. Tako dolazimo do toga da nam je kritički osvrt na naše socijalističko nasleđe dragocen koliko i kritički osvrt na savremenost i situacije koje trenutno proživljavamo. U tom kritičkom osvrtu od velike koristi nam mogu biti veliki prethodnici, naročito dva verovatno najistaknutija – Karl Marks i Vladimir Iljič Lenjin.
Kako su nam Lenjin i Marks u uslovima XXI veka od koristi? Tu treba razdvojiti nekoliko važnih stvari. Prva i osnovna jeste shvatanje da Marks i Lenjin daju nemerljiv doprinos kritici kapitalizma i imperijalizma kao produkta kapitalizma, i da u toj kritici mi ne možemo previše novog da uneseno. Ne zato što ne umemo, nego zato što nema potrebe. A nema potrebe jer su se okolnosti promenile do te mere da je nama danas važnije da preuzmemo Marksov i Lenjinov pristup problemu, a ne samo definisanje problema. Na šta tačno mislim? Recimo to ovako. Marks je produkt XIX veka, što sa sobom nosi posebnu težinu jer on sam nije mogao biti van sistema vrednosti koji je vladao u njegovom vremenu. To znači da je njegova kritika kapitalizma u osnovnim crtama vanvremenska, jer on diskutuje o prirodi kapitalizma, ali liberalni kapitalizam koji je vladao u vreme njegovog stvaralačkog zenita danas više nije aktuelan. Isto je i sa Lenjinom. Lenjin je u svojim radovima kritikovao imperijalizam kao fazu kapitalizma, ali imperijalizam koji kritikuje Lenjin danas više nije isti.[1] To ne znači da Lenjinovi zaključci nisu aktuelni, naprotiv, oni su aktuleni jer je, kao i Marks, pronikao u prirodu onoga o čemu je pisao, ali pojavni oblici onoga o čemu je pisao danas više nisu isti. To znači da mi danas moramo da se naslonimo na opšte zaključke koje nam donose Marks i Lenjin, ali da moramo više da prihvatimo njihov pristup sagledavanju modernog kapitalizma i imperijalizma, a ne da prepisujemo njihove zaključke. Neće nam pomoći u dovoljnoj meri da shvatimo vreme u kojem živimo.
Na šta tačno mislim? Predstavimo to sledećim, ali aktuelnim problemima. Navešću dva iz naše nedavne prošlosti. Nekoliko godina, naročito u poslednje vreme, često se u Srbiji susrećemo sa „antisistemskim pokretom“ koji obećava svrgavanje nepravednih režima i dolazak boljih vremena nakon te smene. Međutim, na čemu se zasnivaju ti „antisistemski pokreti“? Oni se zasnivaju, pre svega, na vrlo plitkoj političko-ideološkoj osnovi jer nisu uspeli da proniknu u suštinu problema i koriste termine koje slabo razumeju. Njihova „antisistemska promena“ znači smena vlasti, ne sistema. Oni ne razmišljaju u kompleksnim kategorijama i ne uspevaju u svom političkom razmišljanju da odvoje vlast od sistema. Za njih je to isto. Marksisti, sa druge strane, sa tim ne mogu i ne smeju da imaju problem. Zato što je u prirodi intelekta jednog marksiste da razdvaja kompleksne društvene pojave i stvari sagledava sa šireg, a ne sa užeg aspekta. Predstavimo to ovako – svaki marksist kao svoj glavni cilj ima smenu kapitalizma kao dominantnog društveno-ekonomskog sistema i njegovu zamenu socijalističkim načinom privređivanja, sa perspektivom izgradnje komunističkog društva. Važno je obratiti pažnju na razdvajanje socijalizma od komunizma. Sa tim u vezi, marksisti uviđaju da nikakva smena vlasti nije smena sistema, jer je za marksiste „sistem“ kapitalizam, a „vlast“ koja je za naše neistomišljenike sistem, za marksiste je eksponent „sistema“, odnosno kapitalizma. To znači da je za marksiste, prateći osnovnu Marksovu ideju, manje bitno ko je na vlasti ako vlast sa sobom ne donosi promenu političko-ekonomske paradigme. Ako nijedna politička opcija nema u svom planu i programu izgradnju socijalističkog društveno-ekonomskog sistema, ona ne može biti bliska nijednom marksisti, jer se kosi sa osnovnim marksističkim idealima. Sa tim u vezi navešćemo drugi primer. Protekle godine održani su masovni protesti protiv fabrike Rio Tinto na kojima se skupio čitav politički spektar, što naivnom posmatraču može delovati kao prikaz političkog jedinstva čitavog naroda protiv zajedničkog neprijatelja. Samo marksistima to, međutim, ne deluje tako. Zašto nam ne deluje? Ne deluje iz nekoliko fundamentalnih razloga, koji su, ponovo, u liniji sa osnovnom misli koju sam izneo gore. Nijedna politička stranka, nijedna grupa građana, nijedna NVO na tim protestima nije donela bilo kakav plan i program koji za cilj ima smenu kapitalizma. Naprotiv, oni su doneli planove i parole samo za proterivanje Rio Tinta.[2] Šta nam to govori? To nam govori da naši idejno-ideološki neistomišljenici ponovo plaćaju cenu svog ideloškog neobrazovanja jer Rio Tinto ne posmatraju kao produkt kapitalističkog načina privređivanja, već ga posmatraju van okvira kapitalizma i time padaju u zamku misleći da će proterivanje Rio Tinta dovesti do nekakve promene. To se neće desiti. Zato što se odgovor u problemu Rio Tinta ne krije u Rio Tintu, nego onome što on predstavlja. Rio Tinto je samo ekspozitura kapitalizma i ne funkcioniše odvojeno od kapitalističkog načina privređivanja. On je zapravo ovaploćenje kapitalističkih proizvodnih odnosa i sa tim u vezi manje je bitno da li ćemo uspeti da oteramo Rio Tinto ako ne oteramo kapitalizam. Jer će kapitalizam, ukoliko ne bude savladan, uvek imati dovoljno prostora i vremena da iznedri neki novi Rio Tinto. To možda neće biti firma sa istim nazivom, ali biće neki Tinto Rio, neki Tanto Rao, ili Rao Tantino, nije ni važno. Nedopuštanje Rio Tintu da radi u Srbiji, ali njegov nesmetan rad u Africi nije rešavanje problema, nego njegovo guranje pod tepih. To što nas nije snašla slična sudbina kao, na primer Namibiju, ne znači da je problem za nas rešen. Upravo suprotno, problem sa Rio Tintom ne sme se i ne može se posmatrati odvojeno od onoga što on po svojoj prirodi jeste – krunski dokaz da je kapitalizam, kako to često govori drug Ljubodrag Simonović, prešao u ekocidnu fazu.[3]Prema njegovim rečima: „Kapitalizam se zasniva na ekocidnom terorizmu. Sve je manje života i sve je manje ljudskog. Tu nije reč samo o zagrejavanju planete već o sistematskom uništenju živog sveta i čoveka kao biološkog i ljudskog bića.“[4]Ekocidnost kapitalizma je jedan od razloga zašto danas ne možemo da koristimo Marksove teze u potpunosti, ali moramo koristiti njegov pristup. Kao što je Marks kritikovao liberalni kapitalizam svog doba, tako mi danas moramo kritikovati ekocidni neoliberalni kapitalizam našeg doba i ne pasti u zamku da slepo i dogmatično pratimo isključivo Marksa, jer u ovom slučaju, on nije uspeo ni da razradi ekocidnu stranu kapitalizma pošto u njegovo vreme to nije bio toliko vidljiv ni aktuelan problem. Isto je i sa rasnim pitanjem, na primer.
Treća važna stvar o kojoj otvoreno treba govoriti jeste aktuelno pitanje ratnog sukoba u Ukrajini. Marksisti su principijelno protiv ratova kao vida rešavanja međusobnih sukoba naroda, naročito ako se radi o imperijalističkim ratovima, ali nisu i ne smeju biti naivni i prihvatati realnost koja postoji bez ratova. Iz prostog razloga što te realnosti nema, ne može biti i nikada nije ni bilo. Predstavimo to ovako. Marksisti, naročito oni koji su čitali Lenjina, objašnjavaju pojam „imperijalističkog rata“. I sa tim u vezi taj termin se najčešće vezuje za Prvi svetski rat. Zašto je to tako? To potiče iz duboko ukorenjenog osećaja internacionalističke solidarnosti koju svaki marksista oseća. Ona znači da jedan marksista ne sme da opravda vođenje rata protiv bilo kojeg naroda ako taj rat nije oslobodilački ili ako nije revolucionarni. S obzirom da su oslobođenje i revolucija u XX veku najčešće išli ruku pod ruku, postavlja se pitanje pa kako marksisti objašnjavaju Prvi svetski rat? Pre svega, mora se istaći da je u posmatranju Prvog svetskog rata ponovo uzet širi pristup. To znači da marksisti Prvi svetski rat ne posmatraju sa užeg aspekta i objašnjavaju ga nekakvim providnim i jeftinim razlozima kao što je Sarajevski atentat, kriza na Balkanu 1912-1913, kriza u Maroku 1911, rat Italije i Osmanskog carstva oko Libije iste godine i sl, naprotiv, marksisti u tim dešavanjima razdvajaju žito od kukolja. Recimo, izuzimajući Balkanske ratove koji su bili oslobodilački, ali nisu bili revolucionarni, svi ostali ratovi i krize za marksiste predstavljaju produkt nerazjašnjenih odnosa velikih sila oko njihovog uticaja u kolonijama.[5] Recimo, Italija i Osmansko carstvo ratuju oko toga ko će vladati Libijom, Marokanska kriza izbija kao incident jer Nemačka traži svoj deo kolonijalnog kolača dok Francuska to ne želi da dozvoli. Da ne idem dalje, šablon je jasan. Marksisti u tim sukobima vide isključivo trku za ostvarivanjem sopstvenih interesa velikih kolonijalnih sila koja je vremenom sužavala prostor da dođe do mirnog suživota ionako nemirnih sila. Kako se taj prostor sve više sužavao, tako su se odnosi velikih imperijalističkih sila zaoštravali, a kada se međunarodni odnosi zaoštre najčešće dolazi do sukoba i ratova. Zato je za marksiste Sarajevski atentat manje važan događaj koji nije mogao da zapali čitav svet. Mnogo dublji razlog za izbijanje Prvog svetskog rata je zapravo priroda velikih sila koje su se decenijama gložile oko uticaja i osvajanja kolonija, time se situacija zaoštravala i po prirodi stvari mir nije mogao biti održavan.[6] Zato se za Prvi svetski rat koristi termin „imperijalistički rat“ jer marksisti ciljaju prirodu tog sukoba, ne njegovu magnitudu ili političku pozadinu. No, pomenimo i to da u vreme izbijanja Prvog svetskog rata na svetu ne postoji nijedna socijalistička zemlja, a da je zajednički imenilac svih velikih imperijalističkih sila kapitalistički način privređivanja. Zaključak da je priroda imperijalizma, kao faze razvoja kapitalizma, odvela svet u rat nameće se sam po sebi.[7]
Ista stvar dešava se i sada. Marksisti moraju uvideti ko je izazivač sukoba, a ko je u njega uvučen. Stoga je, sa našeg aspekta, potpuno neopravdano kvalifikovanje aktuelnog sukoba u Ukrajini kao imperijalističkog rata koji je Rusija povela protiv svog suseda. Zašto? Zato što Rusija od raspada Sovjetskog Saveza nijednim svojim gestom nije pokazivala da želi sukob sa NATO-om, naprotiv, godinama smo prisustvovali jednom pasivnom otporu Rusije, dok sam se ja lično, često čudio da li o Rusiji mogu i dalje razmišljati kao o sili, ili je ona nepovratno svedena na rang trećerazredne regionalne sile. Na sreću, moji lični strahovi se nisu obistinili. Zato je nužno, da kao marksista, iznesem pogled na ovaj sukob i probam da ga posmatram prateći ranije zauzetu liniju. Sukob u Ukrajini radikalizovao se 2014. godine kada je sa vlasti zbačen demokratski izabrani predsednik Viktor Janukovič, a na vlast dovedena prozadna opozicija predvođena tada Petrom Porošenkom. Taj puč, međutim, ne bi bio toliko strašan da nije izazvao radikalno okretanje Ukrajine prema političkom Zapadu, a to znači ka EU i NATO. Inače, EU i NATO, takođe, moramo posmatrati kao imperijalističke pojave koje po svojoj prirodi pokušavaju da šire polje svog uticaja i u svoju orbitu uvlače široke regione koje potom koriste kao jeftiniju radnu snagu i kao resurs za održavanje sopstevnog relativnog bogatstva. Sa tim u vezi, širenje EU i NATO koje je usledilo nakon raspada Sovjetskog Saveza mora se posmatrati u tom svetlu. Međutim, to širenje je neminovno značilo da će se EU i NATO u jednom momentu konftontirati sa Rusijom, ali je taj rizik bio prihvatljiv tokom devedesetih godina XX i početkom XXI veka, da bi se, gle čuda, odjednom ispostavilo da „briljantni planeri“ iz Brisela nisu baš bili u pravu. Ako pratimo razvoj događaja od 1991. pa naovamo, vidimo jasan napredak EU i NATO-a, naročito ovog drugog kao opasnijeg igrača, prema ruskim granicama. Dakle, nije bilo obrnuto. I sada, ako pođemo od toga je NATO imao prava da se formira 1949. godine kao brana daljoj sovjetskoj ekspanziji na Zapad, šta sprečava Rusiju da brani svoje granice i teritoriju 2022. od NATO-a? Apsolutno ništa. S tim u vezi valja napomenuti da je Rusija, planski i sistematski od 1991. godine na ovamo, bila podvrgnuta strašnom pritisku političkog Zapada koji je trebao da, prema nedavno objavljenim obaveštajnim podacima[8], kulminira početkom marta 2022. godine što bi otvorilo vrata jednom katastrofalnom sledu događaja koji bi imao potencijal ne da uruši međunarodni poredak, nego da uruši čitav svet. Zato je, sa marksističkog aspekta, nedopustivo posmatrati sadašnji rat kao imperijalistički. Prvo, jer bi analogija sa Prvim svetskim ratom bila neopravdana i pogrešna, a drugo, ovde imamo jasnog izazivača sukoba i onoga ko više nije mogao da se povlači. Sa tim u vezi, ako ovaj rat nazovemo „ruskim imperijalizmom“ morali bismo i Drugi svetski rat nazvati „imperijalističkim“, što on po svojoj prirodi nije i nije mogao ni da bude. To, međutim, ne znači da marksisti apriori podržavaju ruski kapitalistički sistem, ali je od unutrašnjeg pitanja uređenja Rusije u ovom momentu važnije ono što se dešava na spoljnopolitičkom planu od 1991. godine. Tada se jasno vidi da je imperijalnim interesima rukovođen jedino NATO, a ne Rusija, ili Kina, Iran, Sirija itd. Stvar je principa, ne ideološkog dogmatizma.[9]
Četvrta stvar o kojoj moramo govoriti jeste pozicija marksista prema aktuelnim društvenim pitanjima XXI veka, ali naročito odnos prema sopstvenom političkom nasleđu i njegovoj repepciji. Sa tim u vezi često se možemo na društvenim mrežama sresti sa terminima komunjare, jugogejtarija, spavanje na klupi i sl. Šta oni predstavlaju? Pre svega vulgarnu stigmazicaciju i jedan ružan odnos prema sopstevnoj prošlosti, ali je bitnije od toga to što naši političko-ideološki neistomišljenici više od 30 godina nakon razbijanja Jugoslavije nisu mogli da smisle neku dublju i utemeljeniji kritiku socijalizma kao društveno-ekonomskog uređenja, čime zapravo otkrivaju da su u političko-ideološkom smislu impotentni. To marksistima ostavlja širok prostor da koriste svoje šire poglede i superiorniju logiku da prikažu stvari iz svoje perspektive. Međutim, tu moramo biti vrlo oprezni i u sopstevnim redovima videti ko je na čijoj strani. Na šta tačno mislim? Tri decenije nakon sloma Istočnog bloka, i masovnog razočarenja u komunističku ideju koje je zahvatilo široke sloveje intelektualne elite i naroda Istočne Evrope i Balkana, nepovratno su uticale da se ideja levice u najširem smislu izvitoperi i pretvori u svoj degenirasni oblik.[10] Tu pre svega moramo biti oprezni i videti da među onima koji se deklarišu kao levičari, ima onih ljudi koji svoju levu poziciju opravdavaju rečima, a ne delima. Pođimo od najbliže prošlosti i primera Lige Socijaldemkorata Vojvodine. Ta politička stranka nastala je, kao i sve ostale nakon sloma Jugoslavije, na ruševinama onoga što je nekada bio Savez komunista. Ona je načelno liberalno-demokratska opcija koja, preko svog lidera Nenada Čanka, često ima „antisrpske pozicije“. Međutim, „antisrpstvo“ LSV-a pre svega je „antisrpstvo“ srpstva koje propagiraju predstavnici desnog političkog spektra. To nesaglasje ima dakle idejni i ideološki karakter. Međutim, kao i u prethodnim slučajevima, marksisti sa tim nemaju veze. Zašto? Iz prostor razloga što niti LSV, niti Ne davimo Beograd, niti Zeleni, niti Dveri, POKS, SNS ili neke druge stranke, za marksiste nisu ništa različiti po svojoj prirodi, različiti su po svojoj formi. Sve te političke opcije povezane su pupčanom vrpcom kritike SKJ kao totalitarne partije, a samoupravog socijalizma kao autoritarnog i nedovoljno razvijenog društveno-ekonomskog sistema. To znači da ni jedna od gorepomunith stranaka ne može imati ništa zajedničko sa bilo kojim marksistom. Pa, ipak, često se termin „komunjara“ prišiva i nekome ko je pristalica politike LSV i onoga ko je pristalica istorijskog nasleđa SKJ. Zašto je to tako? Odgovor na to pitanje je vrlo prost – našim političkim neistomišljenicima nedostaje formalnog ideološkog obrazovanja jer oni u svojim umovina nisu savladali osnove marksizma, pa shodno tome ne mogu ni da razlikuju kategorije prema kojima se marksisti u politici određuju, a koje bi trebalo da su očigledne. Recimo, često se može čuti, vrlo često i pročitati, naročito u desničarskoj štampi ili od njihovih političkih poboraca, kako su „komunisti zatirali sve srpsko“, „kako nije smela da se slavi slava“, „kako je Srbija pod komunistima uništena“, a onda se na to nadoveže i nazovi levica koja kvalifikuje komuniste kao „totalitarne“, „ekstemne“, „radikalne“ političke elemente koji nisu sposobni da razvijaju toleranciju i demokratiju. Da paradoks bude veći često se nazovi levičari slikaju i poziraju pred Titovom bistom, ili zastavom sa petokrakom, a onda govore kako je režim bio totalitaran, autokratski, diktatorski i sl. Da pojasnimo te vrlo proste stvari. Kritika da su „komunisti zatirali sve srpsko“, koja u Hrvatskoj, dodajmo i to, ima zaista originalnu adaptaciju da su „komunisti zatirali sve hrvatsko“, ima parautemeljenje u činjenici da su komunisti internacionalisti, što znači da ne mogu biti nacionalisti ili patriote, jer nemaju osećaj za domovinu, otadžbinu ili nešto slično. Ta teza je, međutim, na više nivoa netačna. Prvo i osnovno, komunisti jesu internacionalisti, ali su internacionalisti u smislu solidarnosti. Komunista se solidariše sa borbom koju su narodi Afrike poveli protiv svojih kolonizatora, on se solidariše sa borbom Vijetnamaca protiv SAD, solidariše se sa borbom naroda Južne Amerike, sa borbom radničkih sindikata na Zapadu, sa borbom Španaca protiv fašističkih trupa generala Franka itd. Tu se ogleda naš internacionalizam. Međutim, ideja da komunista ne može biti patriota je istorijski opovrgnuta jer komunistički pokreti za oslobođenje listom su bili patriotski, duboko svesni svog nacionalnog nasleđa i duboko inspirisani nacionalnom borbom kao najjačim vidom borbe protiv strane vlasti. Nije li upravo patriotizam sačuvao Kubu sve ove godine? Nije li patriotizam uticao na samostalnost Severne Koreje? Nije li patriotizam u 30 godina borbe održavao borbeni duh i moral naroda Vijetnama? Nije li patriotizam crvenoarmejaca bio jedan od ključnih faktora sloma Vermahta? Nisu li jugoslovenski partizani pevali svojoj porobljenoj domovini i sa njenim imenom na usnama ginuli širom Jugoslavije? Naravno da jeste. Teza da komunista ne može biti patriota je zlurada i podmukla. Komunista ne može biti nacionalista ili šovinista, ali za dublje objašnjavanje pojmova patriotizam-nacionalizam-šovinizam nemamo ni vremena ni prostora.[11] Zahtevalo bi daleko duži tekst. Kao što je Lenjin govorio: „Uprkos svim uvredama uperenim ka pravdistima, “uzurpatorima”, lenjinistima itd., klasno svesni radnici se ujedinjuju i nastaviće da se ujedinjuju oko taktike i principa konzistentnog marksizma. Uprkos takvom rečniku, oni prepoznaju jedinstvo samo odozdo, jedinstvo radnika zasnovano na prihvatanju svih odluka „celog marksističkog tela”.Podređivanje manjine većini, a ne kompromis sa intelektualističkim grupicama – samo to može poslužiti kao princip pokreta radničke klase.“[12] Dodajmo i jednu vrlo indikativnu stvar – nijedna država koja je u pogledu svog političkog uređenja autentična levica nije podržala antiruske sankcije (Venecuela, Bolivija, Belorusija, Kuba, Laos, Vijetnam, NR Kina). Zapadna kvazi levica i desnica listom su to učinile.
Na samom kraju, možemo postaviti pitanje gde smo i šta smo u XXI veku. Odgovor je, međutim, vrlo teško dati. Nesumnjivo je da su osnovne tekovine i pravila marksizma važeći i za naše vreme, ali moramo biti svesni da imamo dosta prostora za napredak i da se ključ ponovnog buđenja našeg pokreta krije u nama samima. Krije se duboko u umu i intelektu svakoga od nas ko se oseća marksistom jer samo intelektom i umom možemo prevazići kontradiktornosti savremenog društva, objasniti kako posmatramo svet oko sebe, uočiti u njemu zakonomernosti i u skladu sa njima ga kritički posmatrati. Na kraju, ne smemo podleći utisku o monolitnosti levog pokreta, jer monolitnost ne postoji. Istorija nas je naučila da je monolitnost bila laž u koju je poverovao svaki iskreni komunista, a prilika koju je iskoristio svaki politički oportunista Partije. Da zaključimo sa malo optimizma, citirajući druga Simonovića: „Kada se imaju u vidu naučna i tehnička dostignuća, emancipatorski potencijali građanskog društva i stvaralački potencijali ljudi, jasno je da postoje objektivne mogućnosti za stvaranje novog – humanog sveta. Ono što nedostaje i što, po mom ubeđenju, neminovno predstoji, je političko organizovanje i takva politička borba ljudi koja će dovesti do stvaranja novog sveta. Imajući u vidu da kapitalizam sve dramatičnije uništava život na zemlji, vera u budućnost nije više samo pravo, već je postala osnovna egzistencijalna obaveza čoveka.“[13]
[1] Više o prirodi savremenog imperijalizma:
https://ljubodragsimonovic.com/evropska-unija/
https://princip.info/2019/10/02/samir-amin-nova-imperijalisticka-struktura/
https://princip.info/2018/10/18/kvame-nkruma-mehanizmi-neokolonijalizma/
[2]https://www.danas.rs/vesti/drustvo/protest-protiv-rio-tinta-i-izmena-zakona-o-referendumu-i-eksproprijaciji-video-foto/
[3]https://princip.info/2021/09/07/ekologija-u-sluzbi-imperijalizma-ndbg-i-orsp/
[4] Više o pogledima Ljubodraga Simonovića na ove problem videti na sledećim linkovima:
https://nedjeljnilistborba.wordpress.com/2012/05/29/novi-svijet-je-nemoguc/
https://www.youtube.com/watch?v=7uWo7hBiKME
[5] Lenjin je o borbi Srbije u Prvom svetskom ratu pisao sledeće: “U ovom ratu, nacionalni element predstavljen je samo u ratu Srbije protiv Austrije (što je zabeleženo u rezoluciji Bernske konferencije naše partije). Samo u Srbiji i među Srbima možemo naći dugoročni nacionalno-oslobodilački pokret, koji obuhvata milione, narodne mase – pokret čiji je nastavak sadašnji rat Srbije protiv Austrije. Nemačka buržoazija pokrenula je kampanju pljačke protiv Srbije, s ciljem da je potčini i uguši nacionalne revolucije južnih Slovena, istovremeno šaljući većinu svojih vojnih snaga na Belgiju i Francusku, kako bi pljačkala bogate konkurente. Za Srbiju, tj. za jedan procenat učesnika u sadašnjem ratu, rat je nastavak politike buržoasko-oslobodilačkog pokreta. Za ostale, tj. devedeset i devet procenata, rat je nastavak politike imperijalizma, oronule buržoazije, koja je sposobna samo da siluje nacije, a ne da ih oslobađa.”
[6]Fridrih Engels je već tokom druge polovine XIX veka naslutio kako bi stvari u svetu mogle ići i opisao ih je ovako: „Sledeći rat koji Nemačka povede biće svetski rat, izazvaće slom starih država i državnih načela. Krune će se kotrljati ulicama, a niko neće biti spreman da ih podigne. Potpuno je nemoguće predvideti kako će to završiti i ko će izaći kao pobednik. Samo jedno je sigurno: rat će stvoriti preduslove za predstojeću pobedu radničke klase.“
[7]Detaljnije pogledati na sledećim linkovima:
https://princip.info/2017/05/05/v-i-lenjin-podela-sveta-izmedu-velikih-drzava/
https://princip.info/2015/06/27/maslesa-o-mladoj-bosni-i-ratnoj-odgovornosti/
[8]https://www.politika.rs/scc/clanak/501725/Lukasenko-tvrdi-da-se-Ukrajina-spremala-da-napadne-Donbas-i-Belorusiju
[9]https://princip.info/2021/07/28/evo-morales-o-imperijalizmima-kine-i-rusije/
[10]https://princip.info/2020/07/19/majkl-parenti-levi-antikomunizam/
[11] Zanimljiv pogled na pojam nacionalizma videti na sledećem linku:
https://princip.info/2018/07/04/kim-jong-il-o-ispravnom-razumevanju-nacionalizma/
[12]https://princip.info/2018/10/04/v-i-lenjin-o-politickom-znacaju-uvreda/
[13]https://nedjeljnilistborba.wordpress.com/2012/05/29/novi-svijet-je-nemoguc/
Leave a Reply