Krajem decembra 2015. godine u Španiji su održani izbori za skupštinu, a rezultati su ostavili političke partije u pat poziciji koja traje do danas bez izgleda da se išta promeni. Bez obzira na to da li je promena moguća, za pažljivog posmatrača jedno je sigurno: čak i da se formira nova vlada, o promenama (nabolje, svakako) za glasače nema ni govora…

Upotrebimo li terminologiju Nove levice, tj. one razvodnjene levice koja je maštala o nekakvim demokratskim promenama koje će magično da okrenu državnu politiku sa zadovoljavanja nezajažljivih apetita finansijske oligarhije na zaustavljanje proleterizacija srednje klase, iste one levice koja nalazi svoj odraz u Sirizi i njenoj ponižavajućoj prodaji grčkog naroda imperijalističkim instrumentima finansijskog ropstva, španskom političkom scenom dominira „stara politika”, tj. Narodna partija (špa. Partido Popular, PP) – konzervativna neoliberalna partija odana Frankovom nasledniku Felipeu IV, Vatikanu, oligarhiji i korupciji – i Socijalistička partija radnika Španije (špa. Partido Socialista Obrero de España, PSOE) – socijal-liberalna partija odana Felipeu IV, Vatikanu, oligarhiji i demagogiji. Obe partije na smenu vladaju od perioda tzv. tranzicije (transformacije sa fašističke diktature na parlamentarnu demokratiju tako da se suštinski ništa ne izmeni) sedamdesetih godina.

Na proteklim izborima PSOE je izgubio vlast izgubivši sav kredibilitet, a od tog poraza ne samo da se nije oporavio već je doživeo najgore izborne rezultate u istoriji. Uprkos tome, i dalje je druga politička snaga u državi. PP, sa druge strane, koji je imao apsolutnu većinu zahvaljujući političkom bankrotu „socijalista”, nije uspeo da dostigne parlamentarnu većinu da ponovo formira vladu, pa čak ni da nađe koalicionog partnera. Ključni igrači su postale nove nade španskog srednjeg sloja: predstavnik Nove levice u Španiji, sestrinska partija Sirize – Podemos (špa. „mi možemo”, moto sličan Obaminom) i Građani (špa. Ciudadanos, C’s) – desničarska, liberalna verzija Podemosa, ideološki bliska PP-u, poznata po javnim nastupima sa fašističkim organizacijama.

Iako je PSOE doživeo najveći izborni poraz, kao druga politička snaga je u poziciji da formira vladu sa ostatkom političke panorame, tj. sa glavnim udavačama, C’s i Podemosom. U toj političkoj trgovini koja traje već više od tri meseca pale su sve maske. Istina, ni PP ni PSOE nisu imali maske, a Podemosova se od nastanka ljuštila sloj po sloj kao glavica luka.

Partija koja se u prvim mesecima zalagala za odbijanje isplaćivanja duga, za izlazak iz NATO-a i predstavljala noćnu moru španskih banaka, postepeno je prihvatila isplatu duga, angažovala socijalističkog ministra odbrane i NATO generala uz priču da mora poštovati svoje međunarodne obaveze (tj. od izlaska iz NATO-a više ne priča ni o referendumu), a banke su u njima našle novog najboljeg prijatelja.

Onima kojima ni to nije dovoljno da shvate čije interese ova politička opcija predstavlja, možda će biti jasnije nakon poslednjeg neuspelog pokušaja da uđu u vladu sa jednim od najomrznutijih političkih protivnika i odgovornih za tešku situaciju u kojoj se država nalazi u poslednjih osam godina. Principi predizbornog programa za koji mu je građanstvo dalo glas, a kojih se odriče su:

• napuštanje ideje o obaranju reforme o radu koju je sproveo Zapatero, pređašnji socijalistički predsednik, a koja uključuje olakšavanje otpuštanja i njegovo pojeftinjenje za firme (tj. smanjenje otpremnine za radnike);
• smanjenje stepena raspodele buduće fiskalne reforme, tj. manji teret za preduzeća, a veći za građanstvo;
• smanjiti budžetska izdavanja za javne usluge za 30 milijardi evra ili, drugim rečima, manje para za zdravstvo, školstvo itd.;
• prihvatiti PSOE-ov kalendar smanjenja budžetskog deficita, tačnije prihvatiti Briselov diktat;
• prihvatanje granice od 67 godina za penzionisanje;
• zabrana finansiranja političkih partija od strane banaka;
• odustajanje od reforme izbornog zakona (zakon koji dvema najvećim partijama osigurava većinu).

Vreme gotovo da je isteklo, pa je već potpuno izvesno da će doći do novih izbora. Još pre ovih izbora je bilo jasno da špansko glasačko telo levice nije ništa naučilo iz primera Sirize, a da li će naučiti nešto i iz svog primera dok još nije kasno, ostaje da se vidi u junu. Mi koji situaciju posmatramo spolja možemo da primenimo primere drugih država na predstavnike Nove levice kod nas i koristimo ih kao merilo za demagogiju kojom žele da održe tekući status quo.