NAJSMELIJA AKCIJA BEOGRADSKIH PARTIZANA

I

»Čitava Srbija dizala se na ustanak protiv Nemaca. Pored ostalih poslova radio sam i na pronalaženju oružja, municije i pripremanju akcija, među kojima je bila i uni­štenje beogradske radio stanice. Na hiljade ljudi bilo je obuhvaćeno radom. Dobio sam podatke o dvojici da se mogu na njih osloniti, kako bi se akcija s radio stanicom što bolje izvela. Radio sam s njima nekoliko dana. Među stotinama poštenih građana, mogao se naći i po neki provokator. U početku nisu bili u vezi s policijom, ali su se poslednjeg dana povezali s Gestapoom i Glavnjačom. Jedan od njih imao je u U. G. B. poznanika Švabu — Špartalja. S tom dvojicom sam radio na pripremama za dizanje radio stanice.

Te pripreme su bile dovedene skoro do kraja. Jednom od njih predao sam materijal za paklenu mašinu, dve bombe, revolver i 2.000 dinara. 26. jula zakazali smo u 11.30 sastanak, na kome smo imali definitivno da utvrdimo plan za dizanje stanice u noći između 26. i 27. jula. Ta dvojica su imala još jednog pomoćnika u samoj radio stanici, koji je bio pošten čovek. Na tom sastanku jedan od ovih izdajnika bio je vrlo zbunjen. Trenutno, nismo mogli ništa da utvrdimo. On je odmah počeo da uzima inicijativu. Zakazao je sastanak u Bjankinijevoj ulici u 18 časova. Nisam pristao ni na ulicu ni na vreme — već na Triglavsku u 18.30. Obavestio sam drugove o ovome. Savetovali su da ne idem na sastanak, ali kako sam ovu akciju smatrao važnom, forsirao sam i pozvao tri druga da pođu sa mnom: Đuru Strugara, koji me je jednom sreo baš kad sam išao s tim tipom, Đaku-Davida Pajića, metalca, i Dragana Kostića, metalca. Sva su ova tri druga poginula smrću heroja u rukama Gestapoa i Glavnjače.

Svi smo poneli oružje. Đuro je namerno zakasnio na sastanak pet minuta, jer je na uglu Južnog Bulevara i Prestolonaslednika Petra video »Maricu« sa osam agenata kako ide u pravcu Gospodara Vučića, očigledno u Bjankinijevu ulicu. Đura je otpratio »Maricu« i došao na sastanak. Prodiskutovali smo čitavu situaciju. Pošli smo oprezno na zakazani sastanak. Tamo izdajnika ni­je bilo. Još više se sumnja pojačala. Mislio sam da je zabunom oti­šao u ulicu koju je predložio, pa smo se podelili da nam ne bi promakao. Na Južnom Bulevaru ga nismo sreli, pa smo se nas dvojica uputili direktno u Bjankinijevu. Upali smo brzo u jedno dvorište. Videli smo provokatora. Oštro i iznenadno sam mahnuo rukama. On se zbunio i brzo krenuo, tako da ga policajci nisu primetili. Bio je vrlo zbunjen. Pošao sam s njim preko poljane i tu nas je sreo jedan metalac. Pozvao me je u stranu i pitao: — Šta ćeš s tim tipom? Trockizer je!

Vratio sam se natrag. Mislio sam, ipak, da se taj tip samo koleba, pa smo se dogovorili da se te noći izvrši akcija, a sastanak smo zakazali za sutra u 10 sati na uglu Južnog Bulevara i Đerdapske. Te večeri sam imao sastanak s tobom¹ i Đurom kod bolnice na Dedinju. Tu je bio i Veljko Ilić.

II

Sutradan pred deset imao sam sastanak sa Lolom. Krenuo sam na sastanak. Ona tri druga nisam zatekao, jer sam inače zakasnio 3-4 minuta. Ušao sam u Đerdapsku ulicu. Na određenom mestu, na najtešnjem delu ulice, između kamenjara, pojavio se provokator sa Špartaljem, kulturbundovcem iz Glavnjače. Video sam kako je podigao ruku. U istom trenutku sko­čilo je osam gestapovaca sa svih strana na mene. Jedan prvo s leđa. Među njima su bila i tri kulturbundovca. Ostali su sa strahom prilazili, jer su znali da imam revolver i znali su kakav sam materijal predao onom tipu. Nastalo je rvanje. Video sam da hoće živog da me uhvate. Kada mi je ispao revolver iza pojasa navalili su smelije, mlatnuli me revolverom po glavi tako da sam pao. Vukli su me u ulicu Gospodara Vučića, gde im je bio jedan od automobila. Blokirali su sve susedne ulice gde su bila još tri auta. Jedna naša starica, kod koje smo se sastajali, vrisnula je, i tako dala znak drugovima. Bio sam krvav, prašnjav, iscepan.

Tada sam mislio da će naići desetak naoru­žanih drugova i spasti me. To jest, zamišljao sam šta bih ja radio kad bih naišao na druga u ovakvoj situaciji. Posle mi sinu misao: »Kratak postupak, mučiće me i ubiće.« Mislio sam: »Još je rano. Tek je početak. Još nisam video mnogo od onoga što je dolazilo i za šta se radilo.« Odveli su me u Gestapo, mislim, u zgradu Ministarstva pravde. Udarili su me dva-tri puta. Prilikom pretresa našli su mi koncept proglasa CK s korekturama druga Tita, koncept proglasa MK koji sam pripremao, 9.000 dinara, beležnicu sa svačim, samo ničim za njih. Recimo: »400 čelika« (400 komada »Kako se kalio čelik«); »Išijas« (reč je o nekom drugu robijašu koji je bolovao od išijasa); izdaci od preko 30.000 dinara i onu adresu u Lazarevcu u Zanatlijskoj ulici, koju sam tebi dao. Oko mene se okupilo oko petnaestak gestapovaca. Videli su po proglasima s kim imaju posla. Smesta su s proglasom odjurili kod nekog šefa. Rastrčali su se. Odmah su navalili i počeli da pendreče. Zverski, ali nestručno.

Tražili su organizaciju oko ovog posla, ko je »Plavi Montenegro« — Đuro na koga sam naišao dok sam išao s onim provokatorom — partijske veze, adrese, »Čelik« i »Išijas«. U toj tuči dočepao je pendrek neki nestručnjak i lupio me dvaput po temenu, onesvestio sam se.

III

Predveče sam se našao u bolnici. Došao sam k sebi. Kad sam video da sam u bolnici, čvrsto sam verovao da ću biti spasen. Ni trunke nisam sumnjao u to. Verovao sam u snagu Partije. Stavio sam sebi u zadatak da simuliram nesvesticu dok se akcija ne pripremi. Najvaž­nija mi je bila stvar da javim drugovima da sam unutra. Zato sam jaukao, stenjao. Jedan bolničar mi je posle pričao da sam se stezao za srce i vikao: »Srbijo, majko, pobedićemo!« i da je dodao: »Mora da je to bio neki dobar čovek.«

U bolnici su me ošišali i previli. Gestapovski doktor je na sve mogu­ će načine hteo da pronađe da li simuliram. Pekao me je po vratu, trzao mi ruku, nogu. Stvarno mi je mnogo pomogao lekar — Srbin. Rekao je Gestapovcu: — Fünf ‘Tage! Partija je saznala da sam u bolnici preko jednog studenta. Ali, već u ponedeljak 28. jula, situacija se pogoršala. Gestapo je video da u Braće Nedića ne postoji nikakav Momčilo Perišić, opštinski činovnik, pod kojim sam imenom imao laž­nu legitimaciju. Pojačana je straža oko mene, niko nije smeo da me vidi, da govori sa mnom. Bolničar je dolazio na moj krevet, sedao i govorio: — Perišiću, šta je s tobom? Nisi u Gestapou, u odeljenju si. Reci šta je s tobom? Izubijali su te? Srećom, postojao je sukob između Gestapoa i Glavnjače, jer su hitlerovci bili besni što me Glavnjača nije uhvatila u subotu, pa su stvar uzeli u svoje ruke. Zato Vujković i kompanija nisu dolazili ni defilovali kroz bolnicu. Inače bi me prepoznali.

U bolnici je bilo i naših drugova: Mitra Mitrović i drugarica doktorka Vrebalova. One su preduzele sve da se javi Partiji. Kad su čule u hodniku moju galamu, rekle su: »To je Leka.« Posle su dobavile moju kosu posle šišanja i tačno utvrdile da sam to ja. Pet dana sam stalno simulirao nesvesticu. Hranili me čajem, a ja sam sve ispljuvavao.

IV

Nisam znao da će tog dana drugovi doći. Oko 10 sati začula se pucnjava. Odmah mi je bilo jasno. Pored mene su bila četiri čuvara i bolničar. Pripremio sam se. Na vratima se pojavilo pet udarnika s revolverima. Ja sam odmah skočio. Straži su naredili: — Ruke u vis! A meni: — Ti si Leka? Hajde s nama! Gestapovci su se zavukli pod krevet, a bolničar je povikao: — Ja sam Žika Sanitet! Mene su dvojica ščepala pod ruke, a dvojica su obezbeđivala otstupnicu u hodniku. Žandarmi su bili nabijeni u klozete i hodnike. Četiri druga udarnika su održavala red u dvorištu. Likvidirali su odmah jednog žandarmeriskog narednika, jer se mašio za revolver. Napeo sam svu snagu i preskočio preko zida, odnosno pao sam. Tu su likvidirana dva gestapovca, jer su pucala na nas.

Pitao sam: — Gde je auto? — Nema ga! odgovorili su drugovi. Naši drugovi, bilo ih je 38, blokirali su sve ulice, zaustavili saobraćaj, a svet se sam sklonio u kapije. Pitao sam: — Ko su ovi ljudi? — Beogradski partizani! odgovorili su drugovi. Trčao sam kroz ulice u gaćama i košulji, skinuo zavoj. Na Bajlonovoj pijaci naleteli smo na nemački kamion pun vojnika, ali mirno su nas pustili. Taj kamion je tu slu­čajno stajao. Upali smo u jednu kuću sa dva izlaza; pokušao sam da obučem odelo i cipele, ali sve mi je bilo malo, sem pantalona. Upali smo u drugi stan, tu sam oprao krv sa lica, obukao cipele, kaput i stavio šešir, izbio u Kralja Petra ulicu, pogodio jedna špediterska kola za 100 dinara (rekao sam da sam pao s građevine), i preko Terazija, pored Gestapoa, s Rakićem, grafičarem, otišao u određeni stan. Tek kada smo tamo stigli, Rakić mi je kazao da je ranjen u ruku kraj zida, kada je on svalio onog gestapovca.

V

Oko bolnice je vladala potpuna pometenost punih 20 minuta. Mogao je pobeći ko god je hteo. Miladin (komandant Beogradskog bataljona Prve brigade) nalazio se takođe u bolnici. On je iskoristio gužvu i u pidžami pobegao. Obratio se prvoj kući gde je dobio odelo i još istog dana otišao u odred. Miladin je zvao Ljubu Živkovića da beži, ali je ovaj bio slab. Zvao je i Radovanovića, ali je i ovaj odbio. Spašavanje su, po nalogu Starog, organizovali Đuro i Cana. Tačan plan i raspored bolnice dao je student Gruja Lazović. Šofer je bio prevario. Zato je i akcija bila odložena za sat i po. Drugovi su pitali organizatore šta da rade. Odgovor je bio: — Akciju izvesti bez obzira što auta nema!«

*

KAKO JE ORGANIZOVANO SPASAVANJE DRUGA MARKA

Drugarica Cana Babović i pokojni Đura Strugar dobili su nalog od Partije da spasu druga Rankovića. Evo šta o tome kaže drugarica Babović:

»Imali smo zakazani sastanak 27. jula u jedanaest časova pre podne, na koji je trebalo da dođe i drug Marko. Druga Marka nije bilo. Uzbudili smo se jer smo znali da je on vrlo tačan, i već smo pomišljali da mu se nešto desilo. U jedan čas popodne saopštio nam je drug Laza Koliševski da su druga Marka uhvatili gestapovci. Odmah smo preduzeli mere da doznamo gde se nalazi, kao i pripreme za njegovo spa­šavanje. U četiri sata po podne dobili smo naredbu od druga Tita da moramo po svaku cenu spasti druga Marka iz zatvora. Istovremeno stigla je jedna ceduljica od drugarice Mitre iz Vidinske bolnice u kojoj je stajalo da su druga Marka doneli u bolnicu onesvešćenog, zatim javlja u kojoj se sobi nalazi i da je najlakše izvršiti akciju za njegovo spašavanje između 8 i 9 izjutra, kada se straže smenjuju, a budnost gestapovaca oslabi.

Odlučili smo da akciju izvršimo odmah u ponedeljak, 28. jula, ali oružje nije moglo biti skupljeno za tako kratko vreme. Određeni su najbolji drugovi za ovu akciju, kao i za prikupljanje oružja. Drug Nenad Parenta dobio je od nas nalog da preko jednog lekara koji je radio u očnoj klinici (Vidinska bolnica) ispita tačno situaciju, napravi skicu zgrade, odnosno bolnice. Drug Parenta je dobio raspored straže i sve ostale stvari koje su bile potrebne da bi akcija uspela. U ponedeljak popodne desila nam se nezgoda, koja je mogla da ometa ovu akciju. U stan u Šumatovačkoj ulici, u kome je trebalo da prikupimo oružje, upali su gestapovci. U stanu sam bila samo ja: očekivala sam drugaricu Ljubinku Milosavljević i ostale. Uspela sam da dam znak, spuštajući zavesu na prozore, kako ne bi ušli drugovi koji su imali da donesu oružje.

Drugarica Ljubinka je trebalo da pribavi dva revolvera i nekoliko bombi, koje smo imali u rezervi za izuzetne slučajeve. Oružje se nalazilo u našoj štampariji. Za vreme pretresa stana uspela sam da pobegnem. Omogućilo mi je to što su gestapovci u stanu kod gazdarice na­šli 80 zlatnika, oko kojih su se zamajali, tako da su izgubili onu budnost za zadatak zbog koga su došli. Odmah sam pronašla Ljubinku i drugove i obavestila ih šta se dogodilo. Pripreme se nisu nikako prekidale. Oružja smo pripremili dovoljno, odredili smo za ovu akciju pet desetina.

29 jula u utorak akcija se morala izvršiti, jer inače bi bilo dockan. Mi smo odlučili da to bude u osam časova ujutru. U 8,15 Vukica Mitrović obavestila nas je da je šofer, koji je trebalo sa svojim automobilom da učestvuje, otkazao i da se akcija mora odložiti. Automobil nismo mogli da nađemo, a odluka je bila pala da akcija mora otpočeti. Akcija je otpočela u osam i po. Četiri desetine su bile raspoređene oko bolnice, pet drugova je upalo u samu bolnicu, a jedna desetina bila je na ulazu, štiteći izlaz drugu Marku. Akcija nam je uspela stoprocentno, zahvaljujući smelosti i snalaženju samog druga Marka, koji je odmah shvatio o čemu se radi. U ovoj akciji ranjena su svega dva druga, jedan lakše, jedan teže, nad kojim je odmah izvršena operacija, tako da nismo imali ni jedan smrtni slučaj.«

 

Vladimir Dedijer: DNEVNIK 1941-1944, knjiga I
Izdavač GRO »LIBURNIJA«  1981.
Priprema: Princip.info

 

---

1. Vladimir Dedijer  ↩