Partizanski leci nad krovovima Banjaluke

Pojava partizanskog aviona nad Banjalukom imala je značajan efekat. Ustaške vlasti su bile zbunjene i iznenađene tolikom drskošću partizana koji su se usudili da pošalju svoj avion nad Banjaluku u kojoj se nalazio veliki broj ustaškodomobranske i nemačke vojske, koja se tih dana prikupljala za ofanzivu na Kozaru, i u čijoj se blizini, tako reći na periferiji, nalazio aerodrom sa lovačkim avionima koji su svakog trenutka mogli da se dignu u vazduh i obore partizanski avion. Gradsko stanovništvo, koje je u većini bilo na strani narodnooslobodilačkog pokreta, sa radošću i neskrivenim ponosom je dočekalo pojavu partizanskog aviona. Doduše, malo ko je toga jutra video avion sa crvenom petokrakom zvezdom, jer se grad tek budio, ali se vest o tome ubrzo raširila. Avion je brzo nestao, ali su nad gradom leteli raznobojni leci koje su stanovnici hvatali i sa uzbuđenjem čitali. Policijske i vojne vlasti su izdale naređenje da se leci smesta pokupe i unište. Po jedan primerak od svakog letka je upućen Glavnom stožeru domobranstva. Bili su to leci Vrhovnog štaba NOP i DVJ, Glavnog štaba NOPO Hrvatske, Štaba 2. krajiškog partizanskog odreda i poseban letak — poruka odbeglih avijatičara.

Letak Vrhovnog štaba, štampan u štampariji na žutom papiru, obraćao se hrvatskim vojnicima, podoficirima i oficirima sa pozivom da obustave bratoubilačku borbu protiv svoje braće partizana u koju ih gura Pavelić i da pređu na njihovu stranu, gde ih očekuje bratski prijem. U letku se, dalje, govori o ciljevima narodnooslobodilačke borbe, o bratstvu i jedinstvu, o izdajničkoj ulozi ustaša, četnika i drugih slugu okupatora. U letku Glavnog štaba NOPO Hrvatske, koji nosi datum 15. mart, pozivaju se hrvatski vojnici da se ne odazivaju mobilizaciji, da ne odlaze u Nemačku, Italiju i na Istočni front, da daju partizanima pomoć u oružju i materijalu, da prilaze Narodnooslobodilačkoj vojsci. U trećem letku, umnoženom na šapirografu Štab 2. krajiškog partizanskog odreda obaveštava da je u vremenu od kada se Prijedor nalazi u partizanskim rukama pušteno kućama 1.500 zarobljenih domobrana, podoficira i oficira i 50 železničkih radnika. I letak odbeglih avijatičara, štampan u štampariji, namenjen je hrvatskim domobranima, podoficirima i oficirima sa pozivom da slede njihov put i „priključe se partizanima”.

I Kluz je poleteo na svoj prvi borbeni let

Istoga jutra kad i Čajavec, poleteo je na svoj prvi borbeni zadatak i Franjo Kluz na svom „Potezu”. S njime u avionu bio je Ivica Mitračić. Natovaren bombama i mitraljeskom municijom, avion se digao sa uzletišta i poleteo iznad obrisa šuma Kozare i Prosare ka severu. Ispod njega, tamo gde se padine planine spuštaju ka Savi, vodili su borci 2. krajiškog (kozarskog) partizanskog odreda već nekoliko dana oštre borbe sa ustašama. I Kluz je poleteo da im pomogne…

Još 25. maja u 3 sata izjutra prešlo je pet ustaških četa iz Jasenovca na desnu obalu Save u selo Draksenić, 9 km istočno od Bosanske Dubice. Partizani su ih dočekali vatrom. Uz neprekidnu borbu, dve ustaške čete su izbile do potoka Crna, 3 km istočno od Dubice, i uz pomoć domobrana, koji su im pošli u susret, uspeli su da se probiju u Bosansku Dubicu. Ostale tri čete su bile prinuđene da se iz Draksenića povuku preko Save u Jasenovac. U ovoj borbi poginulo je osam ustaša i dva domobrana a zarobljena su dvojica ustaša. Gubici partizana nisu poznati. Ovaj neuspeli napad nije obeshrabrio neprijatelja. Naprotiv, on je organizovao uskoro novi, po obimu, učešću snaga i ciljevima značajniji napad.

Prvog juna stigao je u Bosansku Dubicu iz Sarajeva jedan ustaški puk — tzv. Crna legija zloglasnog ustaškog potpukovnika Jure Francetića. Ove snage su odmah prešle u nastupanje u pravcu sela Draksenića, Gornje Sereflije i Vranovca. U toku dana partizani nisu pružali veći otpor, ali su pred večer prešli u protivnapade, nanevši ustašama gubitke od šest mrtvih i dvadeset ranjenih i zaplenivši dva tenka. Istoga dana je i komandant Jablaničkog odseka preduzeo akciju sa dve čete „leteće ustaške bojne” u pravcu sela Vrbaške i Bistrice, 7 km zapadno od Bosanske Gradiške. I na ovom pravcu su kozarski partizani pružali otpor, ubivši jednog i ranivši sedam neprijateljskih vojnika. Narednog dana borbe pod Prosarom su nastavljene. Ustaše su ponovo krenule ka Drakseniću i Međeđi. Posle oštre borbe, u kojoj su se ustaše u jednom trenutku našle opkoljene, ipak im je pošlo za rukom da se probiju, uz gubitke od sedam mrtvih i osam ranjenih.

Štab Ustaškog zdruga u Bosanskoj Dubici nije imao podatke o razvoju situacije, te je od Glavnog stožera tražio da se što pre izvidi rejon oko sela Orahova, jer je pretpostavljao da se tamo nalaze delovi Crne legije, koji su se tu prikupili posle borbi na planini Prosari. Uveče je od zapovednika 1. zrakoplovne skupine primljen sledeći izveštaj:

„Oko 17 časova osmotreno na cesti Draksenić — Polje 6 samovoza sa hrvatskim zastavama, punih vojske, a pred njima dva motorna kotača i oko 50 domobrana i ustaša. Osmatranje vršeno sa visine od 50 metara. Na cesti dalje do Orahova nema prometa. U 17 sati nadletio Orahovo. Na glavnom trgu i po ulicama osmotrio velikè grupe ustaša u crnim odorama i 1 top… U prvom selu nizvodno od Orahova tri velika požara.”

Trećeg juna borbe su nastavljene. Posle podne je grupa potpukovnika Francetića pokušala ponovo da se probije iz Bosanske Dubice ka Orahovu i da izvuče dvoja borna kola koja su ostala kod Draksenića. U žestokim borbama ustaše su, prema vlastitom priznanju, imale osetne gubitke. Borbe su nesmanjenom žestinom trajale već više dana. Stab 2. krajiškog odreda je ocenio da je nastupio momenat da se pređe u protivnapad i neprijatelj odbaci sa teritorije koju je zauzeo. U tom protivnapadu trebalo je da učestvuje i partizanski avion Franje Kluza.

Četvrtog juna delovi 2. krajiškog odreda izvršili su napad na ustaške jedinice. Bio je to do tada prvi napad partizana koji je bio podržan iz vazduha. Prvi put je jedan partizanski avion leteo iznad neprijateljske kolone, tukući je bombama. Prvi put su partizani radosno gledali u nebo kličući svom avionu… Prema izveštaju komandanta Banjalučkog zdruga pukovnika Brozovića, od dejstva partizanskog aviona poginula su trojica ustaša, dok je nekoliko ranjeno. O toj prvoj akciji Franjo Kluz je podneo sledeći izveštaj:

„4. juna. Jutros u 7,45 časova izvršio sam let s bombardovanjem Orahova i ustaških kolona koje su se kretale u pravcu Međeđe. Bilo ih je oko 800. Tenkova i topova nisam vidio. Kolona je sva razjurena i zaplašena, tako da su skakali u vodu i močvare pored Save, jer u Prosari nisu smjeli bježati, pošto su im naši bili za leđima na svega 200 do 300 metara. Sa našima sam uspostavio, vezu. Naši su, izgleda, već prihvatili borbu sa neprijateljem. Oko Dubice nije primijećeno nikakvo kretanje neprijateljske vojske. Avijatičar partizan.”

A Ivica Mitračić, koji je leteo sa Kluzom, ovako se seća tog prvog borbenog leta:

„ . . . Iako je već dva dana padala kiša i teren bio podvodan, vještom Franjinom rukom, uz veliko prskanje vode, avion je uspio da se digne i poleti u pravcu Orahova… Leteći iznad ceste u pravcu Bos. Dubice spazili smo jedan neprijateljski avion, koji je bacao poštu svojim jedinicama koje su se kretale u pravcu nas. Da ne bi izazvali sumnju, mi smo poletili u pravcu njega i pozdravili ga uobičajenim mahanjem krila, na šta je on otpozdravio i odletio u pravcu Banjaluke. Mi smo se spustili niže koloni, jačine bataljona ojačanog sa dvije tankete, preletjeli iznad samih njihovih glava, pri čemu su nam oni pokazali svoju zastavu. Franjo je učinio nagli zaokret, a ja sam otvorio donji otvor i pripremio bombu. Zatim smo se ponovo vratili u pravcu kolone i, spustivši se na 150 metara, počeli smo bacati bombe… U neprijateljskoj koloni je nastao metež i nered, što su naši borci, koji su bili u zasjedi, iskoristili i otvorili vatru na njih…”

O susretu Kluzovog „Poteza” sa domobranskim avionom nalazi se podatak u izveštaju pukovnika Brozovića štabu 2. domobraskog zbora, gde stoji da je „jedan krilaš skupine Cenić iz Banjaluke vidio u zraku partizanski „Potez”, ali se ne daju objašnjenja zbog čega ga nije napao. Domobranski pilot očigledno nije imao hrabrosti da se upusti u borbu sa partizanskim avionom. Brižljivo pripremani napad 1300 ustaša na slobodnu teritoriju Kozare i Prosare je bio suzbijen. Kozarski partizani su snažnim otporom i protivnapadima najpre zadržali, a zatim i razbili neprijatelja, odbacivši ga delom u Bosansku Dubicu. a delom preko Save. Štab 2. domobranskog korpusa je 5. juna morao da javi Glavnom stožeru ,,da su se Francetićeve postrojbe povukle u Jasenovac“. Ovoj značajnoj pobedi nad neprijateljem doprinela je i partizanska avijacija. Doduše, skromno, ali ipak značajno! Četvrti jun 1942. godine bio je veliki dan partizanske avijacije — dan njenog vatrenog krštenja, njene prve pobede, prvog uspeha. Ali i dan njene prve žrtve.

Drugi borbeni let Franje Kluza

Vest o letovima, partizanskih aviona nad Banjalukom i Orahoyom brzo se pronela po gradovima i selima Bosanske krajine. Neprijatelj je likovao zbog uništenja Čajavčevog „Bregea”. U prvi mah se mislilo da su partizani ostali bez oba aviona, jer je, prema izveštajima, jedan avion bio uništen na prijedorskom aerodromu još 29. maja. Međutim, pojava Kluzovog „Poteza” nad Orahovom potvrdila je sumnje u tačnost tog izveštaja i stavila do znanja da partizanska avijacija još nije sasvim uništena. Doduše, ona je bila svedena na najmanju moguću meru — na jedan jedini avion. Ali ipak, od tog aviona strahovale su sve neprijateljske posade oko Kozare, pa čak i one udaljenije. I u samom Zagrebu budnost je bila pojačana: protivavionska odbrana je bila spremna da svakog trenutka otvori vatru na partizanski avion, a neprijateljski avioni su se smenjivali u vazduhu, patrolirajući na pravcu Zagreb — Prijedor. U takvoj situaciji kada je neprijatelj bio alarmiran i spremno očekivao pojavu partizanskog aviona, bilo je veoma riskantno izvršiti novi let.Toga je Operativni štab za Bosansku krajinu bio svestan. Stoga je i bilo predviđeno da se let može izvršiti samo po naređenju Operativnog štaba.

Pa ipak su Kluz i Mitračić na svoju ruku izvršili jedan let za koji nisu tražili odobrenje. Doduše, okolnosti su bile takve da su se njih dvojica morali oglušiti o naređenje. Bila je nedelja, 7. juni. Pored aviona u Međuvođu je održan zbor. Narod je tražio od svojih avijatičara da izvrše let. Nikakva opravdanja nisu mogla odvratiti oduševljene ljude od njihovog zahteva, i avijatičari su popustili, ušli u avion i odleteli u pravcu Bosanske Dubice, praćeni radosnim pokličima naroda. U prvi mah su mislili da naprave jedan do dva kruga i da se spuste na aerodrom. Ali u vazduhu su avijatičari ,,u svom elementu” i teško im je odoleti želji koja ih vuče u nebesko plavetnilo. Tamo ispod njih je rodni grad Dubica. Zašto da ne odu iznad njega i prkosno pokažu neprijatelju da je partizanski avion živ. Uostalom, nedelja je, a toga dana su verovatno smanjena dežurstva kod protivavionskih oruđa i na aerodromima i već je kasno popodne, pa se može pretpostaviti da je budnost neprijatelja popustila i da su njegovi lovci, ukoliko su bili u vazduhu, već vraćeni sa patroliranja.

Oko 18 časova pojavio se nad Bosanskom Dubicom partizanski avion koji je doleteo s juga, iznad kozarskih šuma, i bacio letke. Bili su to isti leci koje je tri dana ranije bacao nad Banjalukom Rudi Čajavec: proglas Vrhovnog štaba NOP i DVJ i proglas Glavnog štaba NOPO Hrvatske od 15. marta 1942. godine. Neprijatelj nije reagovao jer je bio iznenađen. Prema izveštaju komandanta 4. ustaške bojne iz Dubice, ustaškog satnika Vladimira Katića, avion je imao znake NDH (ustaški državni grb sa zastavom) zbog čega se mislilo da je to njihov avion. (Kasnije je, međutim, nakon dva dana javljeno da je avion imao na krilima ustaški grb malo premazan, a na rubu krug sa petokrakom zvezdom). Kada se ustanovilo po sadržaju letaka da je avion partizanski, bilo je kasno da se ma šta preduzme, jer je avion već odleteo. Ustaške vlasti su odmah izdale strogo naređenje građanstvu da ne sakuplja letke, a ustaše su se razmilele po gradu da ih prikupe. Avion je odleteo na zapad i, leteći uz dolinu Une, nadleteo je selo Slabinju, gde je bacio letke i 3 bombe, od kojih neprijatelj nije imao gubitaka.

Oko 19 časova avion se pojavio nad Kostajnicom i bacio izvesnu količinu letaka. I ovde je neprijatelj bio iznenađen, te nije reagovao. Ne zadržavajući se nad ovim mestom, Kluz je skrenuo uz Unu i doleteo nad Dvor i Bosanski Novi, gde je bacio nekoliko bombi, od kojih su poginuli jedan domobran i jedan nemački vojnik, dok je devet lica ranjeno. U Dvoru je jedna bomba pala na zgradu Žandarmerijske stanice, a dve na šetalište, dok je u Bosanskom Novom bila oštećena jedna kuća.

Iznenađenje je bilo potpuno. Ni nad jednim mestom neprijatelj nije stigao da otvori vatru na avion. Prve vesti o ovom smelom i, reklo bi se, drskom napadu partizanskog aviona stigle su u Glavni stan Ustaške vojnice u Zagrebu u 19,30 časova iz Dubice i Kostajnice, a nešto kasnije je štab 1. domobranskog zbora iz Siska javio o bombardovanju Bosanskog Novog i Dvora. U svojoj depeši je ovaj štab u 22,44 časa zatražio od Glavnog stožera da hitno uputi protivavionske topove u Novi i Bihać. Koliki je značaj neprijatelj pridao dejstvu partizanskog aviona govori i činjenica da je načelnik Glavnog stožera domobranstva general Lakša u svom dnevnom izveštaju od 8. juna ovakp ocenio operativnu situaciju:

„Aktivnost pobunjenika u oblasti Kozare planine i Korduna sve je veća. Upotrebljavajući i zrakoplov za bacanje promidžbenih letaka, kao i za bombardiranje iz zraka naših mjesta, pobunjenici vjerovatno žele ovim načinom stvoriti zabunu u redovima našeg domobranstva i kod stanovništva. Vlastite namjere operativne prirode: Radi sve veće aktivnosti pobunjeničkog zrakoplovstva izdat je nalog zapovjedništvu zračnih snaga da poduzme potrebne mjere za uništenje ovog zrakoplova.”

O ovome letu Franjo Kluz je sledećeg dana podneo izveštaj komandantu Operativnog štaba. Evo njegove sadržine:

„Let sam izvršio na terenu Dubica, Kostajnica i Bos. Novi. Nad Bos. i Hrv. Dubicom bacili smo letke. Naročita koncentracija ili neka priprema vojske nije se primetila. U Kostajnici smo bacili letke i nije se primetilo ništa naročito. Izvideli smo put Kostajnica — Bosanski Novi i na njemu nije bilo kretanja neprijateljske vojske. Nad Bos. Novim i Dvorom izvršili smo sledeće: Dvor smo bombardovali sa tri bombe pošto su istakli dve zastave sa kukastim krstom i po tome smo zaključili da su Njemci ili kulturbundovci. Bombardovanjem videla se velika panika kako kod vojske tako i kod stanovništva. Kod Bos. Novog bacili smo isto 3 bombe od kojih je jedna pogodila kuću, a druge dve su pale među vojnička postrojenja. Panika je isto nastala medu vojskom i stanovništvom. Otvorili su paljbu na naš avion iz mitraljeza i pogodili nas sa dva pogotka, jedan u krilo a drugi u rep. Aeroplanu ova dva pogotka ne predstavljaju nikakvu štetu. Poslije bombardovanja bacili smo letke. Naš strelac Ivica ispalio je nekoliko metaka iz mitraljeza na postroje u gradu. Izveštavamo, ako je moguće, da nam se dodeli još jedan član posade. U 1. udarnom bataljonu nalazi se partizan Alagić Husejin koji je više puta letio za vrijeme Jugoslavije te bi nam mogao koristiti kao mehaničar strelac. Uz drugarski pozdrav Smrt fašizmu — Sloboda narodu! Avijatičar Kluz Franjo.”

Partizanski avion se mora pronaći i uništiti

Ustaške vlasti su narednih dana preduzele niz mera da spreče dalju aktivnost partizanskog aviona, da ga otkriju i unište. Prva mera se sastojala u tome da se vlastiti avioni obeleže posebnim znacima, koji bi se svakog dana menjali, kako bi se isključila mogućnost zabune kakva je nastala nad Dubicom, Kostajnicom, Bosanskim Novim i Dvorom.

U toku 9. juna avioni NDH bili su obeleženi sa po jednom belom trakom sa svake strane. Komandant 1. zrakoplovne skupine je toga dana u 7,30 časova obavestio o tome Glavni stožer domobranstva, zamolivši ga da se s tim upoznaju sve jedinice, izuzev 1. gorske divizije, koja je već bila neposredno obaveštena, pošto je ta zrakoplovna skupina podržavala ovu diviziju već nekoliko dana u njenoj akciji na Baniji. Bojnik Gale je nadalje tražio „da se odmah otvori vatra na avion koji se pojavi bez ovih traka, naročito ako se bude pojavio „Potez” sa donjim kraćim krilom i gornjim dužim i uglastim“. O ovome su bili prethodno obavešteni i Nemci, koji su operisali na tom području. Ministarstvo domobranstva je istog dana naredilo 1. zrakoplovnoj skupini da u toku 10. juna vrši avionima patroliranje iznad Kozare i Šamarice radi podrške trupama čiji je zadatak bio da toga dana počnu veliku ofanzivu na Kozaru, i radi eventualnog presretanja, odnosno otkrivanja partizanskog aviona.

U toku 10. juna četiri aviona iz 1. zrakoplovne skupine ceo dan su patrolirala nad Bosanskom Dubicom, Kostajnicom, Bosanskim Novim, Samaricom i Prijedorom. Prvi avion „R-100″ leteo je od 05,15 časova pa do 07,35, a zatim su se još tri aviona, takode „R-100″, smenjivala u vazduhu sve do 18,CO časova. Međutim, kako je stajalo u izveštaju komandanta ove skupine, „za cijelo vrijeme patroliranja nije primijećen nikakav neprijateljski zrakoplov ili bilo šta što bi bilo u vezi s time”. Verovatno su i avioni sa banjalučkog aerodroma uzeli učešća u patroliranju, ali o tome nema podataka jer dokumenta 13. vazduhoplovnog jata nisu sačuvana. Tih dana su svi neprijateljski avioni bili gotovo neprekidno angažovani. U toku je bila operacija 1. gorske divizije proliv Banijskog partizanskog odreda na Samarici, a 10. juna je počela i velika operacija Kampfgruppe Westbosnien protiv 2. krajiškog (kozarskog) odreda na Kozari, tako da su avioni podržavali akciju trupa, vršeći izviđanja i bombardovanja. Sem toga, svakodnevno je avionima vršeno snabdevanje opkoljenih ustaškodomobranskih garnizona u Udbini, Bužimu, Gospiću, Glamoču, a od 23. juna i u Bihaću. Pa ipak, i pored toga, neprijatelj je posebnu pažnju poklonio partizanskom avionu i činio je velike napore da ga uništi. Kolika je bila njegova budnost govori i slučaj koji se desio 10. juna u Petrinji kada je posada pucala na sopstveni avion koji nije bio obeležen trakama, niti je bio najavljen.

Zapovjedništvo zrakoplovstva izdalo je 11. juna naređenje svojim potčinjenim jedinicama da se partizanski avion pronađe i uništi. Da bi traganje bilo što uspešnije, naređeno je da se jedan izviđački avion prebaci u Dubicu odakle će vršiti stalne letove nad slobodnom teritorijom Kozare, gde se pretpostavljalo da je sakriven partizanski avion. Ovo naređenje nije moglo biti odmah sprovedeno u život jer su tih dana svi avioni bili neprekidno angažovani u operacijama Kampfgruppe Westbosnien. Pa ipak, avioni su prilikom odlaska na zadatak ili povratka sa zadatka provodili izvesno vreme u traganju za partizanskim avionom. Tako je, na primer, avion „R-100″ br. 6503, kojim je pilotirao natporučnik Asim Nožić, vršio patroliranje 12. juna od 5 do 7 časova na prostoru Šamarice i doline reke Une ,,u potrazi za odbjeglim avionom ,Potez XXV’ broj 5007, no istoga nije pronašao“.

Kluz je prešao u novu bazu u Podgrmeč

Još prvog dana svoje ofanzive, 10. juna, neprijatelj je prodro iz Banjaluke i zauzeo Prijedor. Njegove motorizovane jedinice, iskoristivši nedovoljnu budnost partizanskih snaga na ovom pravcu, koje nisu izvršile potrebna rušenja i zaprečavanja, upale su u Prijedor i Ljubiju. Njima u susret prodrle su iz Bosanskog Novog preko Suhače druge snage i tako zatvorile obruč oko Kozare i sa juga. Padom Prijedora bio je izgubljen najveći partizanski aerodrom. Već 13. juna počela je da nastupa 1. gorska divizija iz doline reke Une sa linije Bosanski Novi — Kostajnica. Njeni zdrugovi su se sistematskim nadiranjem na istok približavali komunikaciji Prijedor — Dubica, radi sužavanja obruča oko Kozare. Time je bio ugrožen i drugi partizanski aerodrom u Međuvođu.

U takvoj situaciji doneta je odluka da se Kluz prebaci na slobodnu teritoriju 1. krajiškog partizanskog odreda. Operativni štab NOP i DV za Bosansku krajinu je još ranije naredio da se u rejonu Lušci Palanke u Podgrmeču pripremi provizorni aerodrom, gde je trebalo da se bazira Čajavčev avion. Ne može se pouzdano utvrditi kada je Kluz preleteo na novi aerodrom kod Sanskog Mosta. Verovatno je to bilo 14. juna. Po sećanju Ivice Mitračića, avion je poleteo iz Međuvođa oko 13 časova, tek pošto je prestala kiša, preleteo je iznad Vranovca gde su se nalazili vatreni položaji neprijateljske artiljerije, bacio na njih nekoliko bombi i napao mitraljeskom vatrom i bombama kolonu koja se kretala iz sela Bačvana u pravcu Knešpolja. Pošto su izbacili sve bombe i nešto letaka, Kluz i Mitračić su se uputili u pravcu Sanskog Mosta. Tada su iza sebe ugledali jedan nemački avion „Foke Vulf”. U dramatičnom letu, Kluz je spustio avion nisko, preleteo preko brda Đedovače i, leteći iznad samog drveća i koristeći neravnine terena, uspeo je da umakne i da se spusti u Jelašinovačko polje, nedaleko Lušci Palanke.

Tu je, uz pomoć naroda, avion bio sklonjen ispod jedne vrbe kraj plasta sena i dobro zamaskiran. U novoj bazi avion je bio dobro prikriven i više dana je mirovao. Međutim, Kluz nije sedeo skrštenih ruku dok je čekao” na povoljne uslove za let. On je razvio veliku aktivnost i kao vazduhoplovni referent pri Operativnom štabu za Bosansku krajinu. Da bi se partizani što bolje upoznali sa osobinama aviona, njihovim borbenim mogućnostima, naoružanjem i načinom dejstava, a samim tim i načinom i mogućnostima odbrane od dejstva iz vazduha, Kluz je napisao uputstvo koje je bilo umnoženo i dostavljeno jedinicama. U uputstvu su najpre date osobine savremenih aviona, naoružanje i tehnička oprema, a zatim i opširna objašnjenja o odbrani od avionskog napada. Kluz je ovim uputstvom hteo da kod boraca razbije strah od aviona, da ukaže na nepreciznost bombardovanja i mitraljiranja i na vrlo povoljne izglede da se avion može srušiti i običnom puščanom i puškomitraljeskom vatrom.

Neprijatelj je ipak otkrio Kluzov avion

Sedamnaestog juna doleteo je iz Zagreba na „radno uzletište” kod Bosanske Dubice neprijateljski avion „R-100″ br. 6504, sa pilotom Vjekoslavom Kušecom. Njegov zadatak sastojao se isključivo u pronalaženju i uništenju partizanskog aviona. Ovaj avion je svakodnevno po više sati kružio nad Kozarom i dolinama Sane i Une, osmatrajući teren ne bi li spazio kakav trag partizanskog aviona. Na ovo uzletište su 19. juna preseljena još tri aviona „Brege 19″ radi podrške 1. gorskoj diviziji u njenim borbama na zapadnim padinama Kozare. Pored borbenih akcija, ovi su avioni korišćeni i za traganje za Kluzovim ,,Potezom”. Istovremeno su i avioni sa banjalučkog aerodroma pojačali svoju izviđačku aktivnost. Neprijateljski obaveštajni organi nastojali su da na svaki način doznaju gde se skriva avion; njihovi poverljivi ljudi — špijuni na oslobođenoj teritoriji dobili su zadatak da otkriju mesta gde se nalazi avion. „Zamka” oko partizanskog aviona sve se više stezala. Bilo je samo pitanje dana kad će biti otkriven, jer, konačno, avion nije ni top, ni tenk da bi se mogao sigurno sakriti.

I zaista, ubrzo je došao taj dan. Domobranski oficir pri štabu 714. nemačke divizije u Banjaluci javio je 21. juna Glavnom stožeru domobranstva u 12,30 časova:

„VRLO ŽURNO — Partizanski zrakoplov nalazi se neposredno kraj ceste kod sela Palanka na putu Sanski Most — Bos. Krupa. Selo Palanka je najjužniji dio te ceste. Odmah kraj ceste kod toga sela je uzletište.”

Nije poznato kako je neprijatelj otkrio mesto gde je bio sakriven partizanski avion: ili izviđanjem ili dostavom njegovih špijuna. Glavni stožer je odmah izdao naređenja komandantu 13. jata u Banjaluci („skupini Cenić”) i komandantu 1. zrakoplovne skupine u Zagrebu bojniku Galeu da sa svojim avionima unište partizanski avion. Neprijateljski avioni su narednih dana kružili nad naznačenim mestom, ali nisu mogli ništa otkriti. Komandant 1. zrakoplovne skupine je 24. juna podneo sledeći izveštaj:

„Savezno zapovjedi Zapovjednika Zračnih snaga, danas je izvršen pokus bombardiranja i mitraljiranja sa zrakoplovom Caproni 311 dvomotor, kojom prilikom je postavljen zadatak: bombardirati i mitraljirati mjesto i okolicu Lušci Palanka, kod kojeg se navodno nalazi sakrit partizanski zrakoplov, te mjesto Donja Suvaja i okolica. Na zadatak je upućen Caproni 311 br. 1209, pilot satnik Krelja, izvidnik bojnik Sić i mehaničar častnički namjesnik Ferlant. Uzletio sa uzletišta Borongaj u 18,25, sletio na uzletište Borongaj u 20,00 sati. Bombardirao je i mitraljirao: Donju Suvaju, s. Pravoslavna Jasenica i Lušci Palanka sa okolicom… Navodno mjesto partizanskog zrakoplova kod Lušci Palanke nije pronađeno.”

Avion je očigledno bio dobro maskiran. Pa ipak, neprijatelj je uporno nastavio sa traganjem. Sada mu je posao bio olakšan jer je bar znao bliže područje gde se avion skriva.

Probni noćni let Kluzovog „Poteza” 

Situacija na Kozari je iz dana u dan postajala sve teža. Bataljoni 2. krajiškog odreda su odstupali u borbi ka grebenu Kozare, štiteći veliki zbeg od nekoliko desetina hiljada ljudi, žena i dece, koji su napustili sela i povlačili se dublje u planinu. Neprijatelj je svakog dana dovlačio nove snage pripremajući se za poslednji napad i nastupanje kroz preostali deo slobodne teritorije na Kozari i Prosari. Jedinice 2. krajiškog odreda, poput ranjenog lava, zadavale su snažne udarce jedinicama 1. gorske divizije koja je bila u nekoliko snažnih protivnapada uzdrmana i dovedena u težak položaj.

Međutim, general Štal je žurno prebacivao nemačke pukove iz Srbije i iz drugih krajeva Hrvatske na područje Kozare, pripremajući se za odlučujući udar. Operativni štab za Bosansku krajinu pokušavao je da pomogne opkoljenom 2. odredu. Neposrednu pomoć mu nije mogao ukazati, jer je neprijatelj isturio jače snage prema Podgrmeču da bi obezbedio pozadinu svojih glavnih snaga koje su bile angažovane prema Kozari. Stoga su snage sa kojima je raspolagao Operativni štab — 1. krajiška brigada i 1. krajiški odred — bile usmerene ka dolini Une, uzvodno od Bosanskog Novog, i ka dolini Sane, uzvodno od Prijedora, s ciljem da svojim dejstvima skrenu na sebe pažnju neprijatelja i privuku njegove jedinice i time posredno pomognu 2. odredu i olakšaju njegov položaj.

Tako je pred kraj juna bio planiran napad na Sanski Most, jedan od jačih neprijateljskih garnizona. Bilo je predvideno i učešće partizanskog aviona u ovom napadu. Pošto je napad, kao i obično, trebalo izvršiti noću, posada aviona našla se pred vrlo teškim problemom: kako izvršiti uzletanje i sletanje aviona na provizornom aerodromu bez potrebnih tehničkih sredstava koja omogućuju noćne letove. Pa ipak, Kluz se pokazao kao dobar improvizator. Dva dana pre akcije, 24. juna, izvršio je probni noćni let. Iako je padala kiša koja je nakvasila uzletište, on je pomoću tri fenjera, postavivši ih duž provizorne staze za uzletanje, uspeo da digne avion i načini tri kruga. Sletanje aviona je izvršeno sa dosta teškoća, ali ipak uspešno. Iako je probni let pokazao da je učešće aviona u noćnoj akciji moguće, ipak u napadu na Sanski Most, koji su noću 26/27. juna izvršili delovi 1. krajiškog odreda, Kluzov avion nije učestvovao.

Vreme je bilo jako loše, padala je kiša, te u tim uslovima nije moglo biti ni govora o poletanju. Od probnog noćnog leta pa sve do 1. jula avion nije izvršio ni jednu akciju. Neprijateljski avioni su često kružili nad Podgrmečom i bilo je vrlo riskantno da, Kluzov avion napusti svoje sklonište, koje ionako nije bilo dovoljno bezbedno. Postojala je čak i namera da se avionu nade neko sigurnije mesto, te se pomišljalo da preleti u Liku.

Još jedna akcija partizanskog aviona

Uprkos opasnosti da bude otkriven, Kluz je odlučio da nastavi sa letovima. Trebalo je narodu na neoslobođenoj teritoriji pokazati da partizanski avion nije uništen, da on još leti nebom ustaničke Krajine i unosi strah u neprijateljske redove. Tih dana je Kozara doživljavala najdramatičnije trenutke svoje buntovne, slobodarske istorije. Nemački pukovi, „domobranski gorski zdrugovi”, ustaške bojne, folksdojčerski bataljoni, mađarski monitorski čamci sa Save, četnici — sve je to stezalo u gvozdeni zagrljaj iskrvavljeni 2. krajiški odred i veliki zbeg naroda koji se povlačio sa svojom imovinom na greben Kozare.

Prvih dana jula situacija je bila izvanredno kritična, gotovo beznadežna. Neprijateljska štampa i radio već su slavili pobedu, likujući nad uništenjem partizanske tvrđave Kozare. I tada, 1. jula izašao je partizanski avion iz svog skrovišta, digao se iznad šuma i proplanaka Podgrmeča, preleteo dolinu Sane i pojavio se nad Kozarom, da bi ulio snage i učvrstio moral boraca koji su već punih 20 dana, boreći se u obruču, odolevali napadima višestruko nadmoćnijeg neprijatelja. Zatim je Kluz usmerio svoj avion u pravcu severoistoka. U niskom letu avion je preleteo više sela u Lijevče Polju, bacivši letke, a zatim se vratio u svoju bazu. Neprijatelj nije očekivao pojavu partizanskog aviona. Njegova budnost je bila popustila, jer je od poslednjeg leta „Poteza” proteklo već relativno mnogo vremena. Možda je pretpostavljao da je avion oštećen ili da je ostao bez goriva. Stoga i nije reagovao na njegovu pojavu. Tek sledećeg dana zapovedništvo 2. domobranskog zbora je javilo Glavnom stožeru da je 1. jula oko 15,30 časova partizanski avion bacao letke iznad sela Bukovac, 5 km jugozapadno od Bosanske Gradiške. O ovom letu je komandant 3. oružničke pukovnije iz Banjaluke, oružnički pukovnik Novak, podneo sledeći izveštaj:

„1. VII. oko 15.30 sati jedan nerpoznat zrakoplov jednomolorni, dvokrilac, crne boje, bez ikakve oznake naletio je sa sjeverozapada prema jugu u visini od 30 m bacivsi nad selom Kolonija Dubrava (8 km jugoistočno od Bos. Gradiste) i Bukovac (4 km sjeverno od Kolonija Dubrava) na tri mjesta veću količinu letaka sa petokrakom zvijezdom.”

Poslednji let

U noći između 3. i 4. jula 2. krajiški odred je vršio proboj iz okruženja. Njegovi bataljoni su u snažnom jurišu razbili jedan nemački bataljon na cesti Prijedor — Dubica i delom snaga se probili iz obruča. Međutim, proboj nije bio potpuno iskorišćen za izvlačenje svih snaga i zbega. Neprijatelj je ubrzo zatvorio brešu, tako da je u obruču ostao deo odreda i veći deo zbega. Operativni štab za Bosansku krajinu preduzeo je mere da pomogne 2. krajiškom odredu pri proboju. Radi privlačenja neprijatelja i rasterećenja pritiska na 2. odred, Operativni štab je sa snagama 1. krajiške udarne brigade i delovima 2. odreda, koji su ostali van obruča, napao na Dobrljin u dolini Une i zarobio celu posadu.

U ovim dejstvima, koja su preduzeta radi pomoći opkoljenom 2. krajiškom odredu u njegovom proboju, učestvovao je i partizanski avion Franje Kluza. Njegovo dejstvo, doduše, nije bilo u neposrednoj vezi sa akcijama partizanskih jedinica na zemlji, niti je imalo borbeni karakter. I ovoga puta avion je kružio nad neprijateljskim garnizonima bacajući letke. Četvrtog jula u 13,40 časova Zrakoplovna dojavna središnjica javila je Glavnom stožeru:

„Nova Gradiška javlja: U 13,15 časova jedan zrakoplov kružio nad gradom, i bacao komunističke letke, koji glase: „Proleteri svih zemalja, ujedinite se”. Doletio po svoj prilici iz Kozare i odletio u smjeru Bos. i Stare Gradiške prema Zagrebu.”

Zrakoplovna dojavna središnjica javila je tu istu vest i Banjaluci i Brodu, a zatim su alarmirani i svi ostali garnizoni. Protivavionska odbrana je pojačala budnost, očekujući da se partizanski avion pojavi. Međutim, sve te mere bile su suvišne, jer je Kluz odleteo najkraćim putem u pravcu Podgrmeča i spustio se u svoju bazu. Oko 19 časova nad Kostajnicom se pojavio jedan avion, doletevši iz pravca Bos. Novog. Posada ovog grada se već nalazila u pripravnom stanju, očekujući pojavu partizanskog aviona. Nepoznati avion je bio jednomotorni dvokrilac, upravo onakav kakav je bio i partizanski avion. To je sigurno partizanski avion, zaključilo je zapovedništvo posade, jer za taj dan nije bio najavljen let ni jednog njihovog aviona. To uverenje je pojačano kada je iz aviona poletela bomba. Na avion je odmah otvorena mitraljeska vatra i on se srušio blizu grada. U 19,20 časova Brzoglasno središte (telefonska centrala) u Zagrebu javilo je Glavnom stožeru:

,,Iz Kostajnice primljena brzoglasna vijest da je partizanski krilaš — dvokrilni, jednomotorni — srušen kod Bosanske Kostajnice u 19 sati. Bacao je nad Kostajnicom cimentne bombe.”

Međutim, čim su prvi vojnici dotrčali do mesta gde je pao avion, ustanovili su da je domobranski. U strahu od partizanskog aviona posada nije ni pokušala da identifikuje avion kad se ovaj pojavio nad Kostajnicom, a za raketu koju su iz aviona izbacili kao znak raspoznavanja, pomislila je da je bomba. Ustaški satnik Majer, koji je iz Kostajnice javio telefonom radosnu vest da je partizanski avion srušen, morao je da se ispravi:

„Srušeni krilaš nije partizanski, nego naš „Brege” broj 45-22 iz Banjaluke, koji je imao bombardirati Kozaru. Pilot narednik Kulenović ranjen u nogu nalazi se u ambulanti; izviđač poručnik Prezel pobjegao je prema Uni. Krilaš je bio oboren strojničkom vatrom, jer nije bio najavljen.”

Kakva čudna sličnost! Tačno pre mesec dana, 4. juna, nad Banjalukom je leteo partizanski avion „Brege” i mitraljeskom vatrom bio pogođen, a pilot Čajavec ranjen u nogu, dok je izviđač Jazbec pobegao prema Vrbasu. I sada, 4. jula, tačno posle mesec dana, ponovo je leteo partizanski avion nad neprijateljskim garnizonom, ali je mitraljeskom vatrom zabunom pogođen domobranski avion „Brege”, pilot ranjen u nogu, dok je izviđač poručnik pobegao prema Uni, gde je kasnije pronađen teško ranjen u stomak i u grudi.

I najzad — partizanski avion je uništen

Četvrtog jula 1942. godine Kluz je poslednji put leteo nad svojom Kozarom. Trebalo je da i sledećeg dana učestvuje u borbama koje su vodile 1. krajiška brigada i delovi 1. krajiškog i Banijskog odreda. Posle uspešno izvedenih napada na neprijateljske garnizone u dolini Une (Bos. Krupa, Otoka, Blatna i Dobrljin), Operativni štab za Bosansku krajinu grupisao je raspoložive snage za napad na Bosanski Novi. Bilo je predviđeno da i partizanski avion učestvuje u ovom napadu. Računalo se da će ovom akcijom biti pružena pomoć 2. krajiškom odredu, jer će, navodno, neprijatelj biti prinuđen da odvoji snage koje su vodile operacije na Kozari i da s njima interveniše u odbrani Bosanskog Novog. Međutim, namera Operativnog štaba je bila nerealna, jer je situacija na Kozari bila tog dana već takva da su delovi 2. krajiškog odreda, koji su ostali u obruču, bili u procesu osipanja, a neprijateljski pukovi su se nalazili u nastupanju, pročešljavajući sistematski teren.

Neprijatelj se nije obazirao na dejstva partizanskih snaga u dolini Une, već se striktno držao svog plana u čišćenju Kozare. Petog jula su snage 1. krajiške brigade, 1. krajiškog i Banijskog odreda izvršile napad na Bosanski Novi. U napadu, međutim, nije učestvovao Kluzov „Potez”. Verovatno je bio sprečen. Pa ipak, i ovog dana je neprijatelj zadrhtao od njega. Naime, u rejonu Bosanske Gradiške neprijateljske jedinice, koje su iz ovog pravca zatvarale obruč oko Kozare (tzv. „Zaprečna grupa Istok”), otvorile su vatru na jedan avion misleći da je partizanski „Potez”. O ovom događaju je u bojnoj relaciji banjalučkog zdruga, zapisano sledeće:

„5. juli. Na Jablaničkom odseku (1,5 km zapadno od Bos. Gradiške) oko 18,30 sati prisiljen je da se spusti jedan krilaš vatrom naših postrojbi sa zemlje. Kada se je spustio, ustanovljeno je da je to naš krilaš. Posada je ostala živa, krilaš lakše oštećen.”

Tako je partizanski avion naneo još jedan udarac neprijateljskoj avijaciji. Doduše, ne svojim mitraljezom ni bombama, već strahom koji je uneo u neprijateljske redove, jer je za garnizone u dolini Sane, Une, Vrbasa i Save postao neka vrsta sablasti, nešto nedokučivo, neuhvatljivo. Neprijateljski osmatrači su neprekidno osmatrali nebo, izviđači su kružili nad Podgrmečom, Pounjem i dolinom Sane, lovci su patrolirali u vazduhu, a vojnici su kod dežurnih protivavionskih oruđa bili spremni da pri pojavi aviona otvore vatru. I pored svega toga, partizanski avion se iznenada javljao, kao da bi izlazio iz oblaka, kružio bi nad gradovima i selima Bosanske krajine, bacao letke i bombe, a zatim bi nestajao negde iznad partizanskih šuma.

Pa ipak, ono što se moralo dogoditi, dogodilo se već sledećeg dana, 6. jula 1942. godine. Franjo Kluz i Ivica Mitračić pripremali su se za let. Trebalo je, po dobivenom zadatku, učestvovati u borbama za Bosanski Novi i bombardovanjem stare tvrđave iznad grada, koja je bila najjače neprijateljsko uporište, pružiti podršku pešadijskim jedinicama koje su jurišale na neprijateljske rovove i otporne tačke.

„Bili smo već spremni da u 9,30 časova poletimo avionom i ponesemo najveće bombe — seća se Ivica Mitračić. — U 9 časova pripremili smo dve bombe po 100 kg, četiri po 50 kg i nekoliko od 2 kg. Pregledali smo i mehanizam za izbacivanje bombi, uredili osigurače i bas kada smo počeli sa montiranjem bombi, neko je viknuo — neprijateljski avion! Videli smo kako na visini od 500 metara iz pravca Banjaluke leti u pravcu našeg aviona velikom brzinom jedan „Foke Vulj”. Uspeli smo da se odmaknemo nekoliko metara i bacimo na zemlju. Posle nekoliko sekundi začuli smo dve eksplozije, jednu za drugom. Pogledali smo u pravcu aviona — stajao je netaknut. Nismo mu mogli prići jer je neprijateljski avion počeo mitraljirati. Kada je, gotovo posle jednočasovnog mitraljiranja, ispalio poslednji rafal i odleteo u pravcu Banjaluke, primetili smo da se dimi stog sena pored kojeg je stajao avion. Plamen je odmah zahvatio avion koji je u tren oka izgoreo.”

Oko 11 časova nemački major Gem iz Kampfgruppe Weslbosnien javio je telefonom iz Banjaluke u Zagreb da je partizanski avion, koji se nalazio kod Lušci Palanke, pogođen bombama i zapaljen. U 12 časova Glavni stožer je javljao radiom radosnu vest štabovima 1, 2. i 3. domobranskog zbora:

„VRLO HITNO — Poslednji partizanski zrakoplov uništen je. Najstrože zabraniti svima četama pucanje na zrakoplove. Ubuduće može se otvoriti vatra samo na onaj zrakoplov koji jasno izrazi svoje neprijateljsko djelovanje.”

Vest je, na žalost, bila tačna. Poslednji partizanski avion bio je zaista uništen. Pa ipak, i na izdisaju, dok je još pepeo njegovih sagorelih krila bio vruć, naneo je još jedan gubitak neprijatelju Bio je uništen još jedan neprijateljski avion. Zrakoplovna skupina Cenić iz Banjaluke poslala je te večeri sledeći telegram:

„Poručnik sa položaja javlja da je kod sela Čatrnja, kota 91, 2 km zapadno od mesta Bos. Gradiška, u 19,15 časova oboren od naših naš zrakoplov POTEZ. Posada, izvidnik poručnik Juraj Nartinčić i narednik pilot Andrija Zelenjak, živi. Točnijih podataka nema. Povjerenstvo poslato.”

Kada je saznao da je uništen poslednji partizanski avion, koji je zadao toliko muka nemačkim i ustaško-domobranskim štabovima, general Štal, komandant 714. nemačke divizije, koji je ujedno bio i komandant Kampfgruppe Westbosnien, odmah je odlikovao Železnim trolistom IV stepena poručnika Pumba što je tako hrabro mitraljeskom vatrom zapalio partizanski avion kada se ovaj nalazio na zemlji, nemoćan da se odupre.

Šestog jula 1942. godine završava se kratkotrajna, ali slavna istorija prve partizanske avijacije. Posle 45 uzbudljivih dana neprijateljski garnizoni u tzv. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj mogli su da odahnu jer više nije bilo bojazni da će se partizanski avion pojaviti i baciti bombe. Šestog jula 1942. godine nestalo je partizanskih aviona koji su mesec i po dana kružili nad Bosanskom krajinom. Ali je ostao trag — jasan, dubok, svetao — koga su dva mala obična aviona urezala u nebo nepokorene Jugoslavije.

 

Autor: Mišo Leković
Izdavač: Rad – Beograd, 1962.
Priprema: Princip.info

Rudolf Rudi Čajavec, izvršio je samoubistvo da ne padne živ u ruke neprijatelju,
u mestu Kadinjani, kod Laktaša, 4. juna 1942. Proglašen je za narodnog heroja.

Franjo Kluz je poginuo od protivavionske artiljerije nedaleko od Omiša, 14. septembra 1944,
kao komandir Prve vazduhoplovne eskadrile NOVJ; proglašen je za narodnog
heroja.