Da li nevladine organizacije pomažu?

Svedoci smo pokretanja sve većeg broja nevladinih organizacija (NVO), tako da će vam biti oprošteno ukoliko vam se na tren učinilo da svet zato postaje sve bolje mesto iz dana u dan. Ove horde neprofitnih grupacija koje se prostiru širom sveta, sa namerom da “izgrađuju kapacitete”, “smanje siromaštvo” ili pomognu da se čuju i glasovi marginalizovanih, odražavaju prihvatanje da previše ljudi pati previše dugo. Istorija nas međutim uči da je tačno nešto sasvim suprotno.

Dok organizovane dobrotvorne organizacije beleže postojanje 100 godina unazad, pojam nevladina organizacija je nešto novijeg datuma i potiče od osnivanja Ujedinjenih nacija 1945. godine, kada je odabran klub međunarodnih nedržavnih agencija dobio status posmatrača na nekim od svojih sastanaka. Zajednički faktor koji ujedinjuje ovu grupu, osim činjenice da oni nisu bili ni vladine agencije ni preduzeća u tradicionalnom smislu, jeste da imaju priznatu misiju da rade za društveno dobro – bilo kao nosioci baklje za ljudska prava, životnu sredinu ili samo staromodni “razvoj” (tada nova ideja). Ubrzo nekoliko decenija nakon toga svedoci smo eksplozije NVO sektora.

Ovaj uspon je bio podstaknut neoliberalnom ideologijom, tada sadržanoj u godinama Regana Tačera. Predatorski kapitalizam i takozvano slobodno tržište su ispostavljeni kao odgovori ; dok vlada treba da digne ruke od svih pojmova javnih usluga (zdravstva, obrazovanja itd). Vlade su sve češće počele da traže od NVO da pružaju jeftine usluge, što je njihova uloga koja nastavlja da raste sa politikom štednje. Međutim, retko se finansiranje NVO od strane vlade poklapa sa obimom smanjenja. Pomoć za “zemlje u razvoju” takođe je počela sve više da se usmerava preko nevladinih organizacija a ne preko vladinih organa – između 1975. i 1985. godine, količina pomoći koja je uzela ovaj put NVO-a povećala se za 1.400 posto. [1]

Usled fragmentacije levice pod neoliberalnim napadom, veliki deo energije koja je mogla da uđe u borbu protiv vlasti prerasla je u formiranje nevladinih organizacija – oni su postali repozitorijumi rezidualnog idealizma koji se i dalje oporavlja od napada. Arundati Roj opisuje postignutu transformaciju: “Naoružani svojim milionima, ove nevladine organizacije su ušle u svet, pretvarajući potencijalne revolucionare u plaćene aktiviste, finansirajući umetnike, intelektualce i filmske stvaraoce, nežno ih mameći od radikalnih sukoba.”[2]

Danas se u Britaniji svaki dan formira 30 novih nevladinih organizacija; samo u SAD ih ima 1,5 miliona.[3] Skoro 90% trenutno postojećih NVO-a pokrenuto je od 1975. godine. [4] Roj ih naziva “indikatorskim vrstama” govoreći: “To je skoro kao da je od devastacija prouzrokovanih neoliberalizmom, najveća izbijanje NVO.” [5]

Partnerstvo ili izazov?

Zajedno sa vladama i korporacijama, dvema bujicama moći u svetu, NVO se smatraju trećom silom. I zaista, one velike međunarodne NVO sa budžetima od stotine miliona dolara jesu prilično snažne. Ali, da li su one protivteža koja neumorno teži socijalnoj pravdi? Smanjenje siromaštva može biti samo njihova retorika, tvrde kritičari, ali u praksi je malo toga što je postignuto na ovom frontu od strane NVO aktivizma.

Postoji kompromisna priroda njihovih sredstava za razmatranje – doprinosi vladinih, međuvladinih agencija za pomoć i korporativni donatori uglavnom čine najveći deo njihovih prihoda. Iako će neke NVO to poricati, ovo utiče na njihovu perspektivu jer se sve više prilagođavaju željama svojih donatora. Njihov jezik postaje sav u formiranju partnerstva sa ovim interesima, umesto da ih izazovu.

U nedavnom članku Dhananjaian Sriskandarajah, generalni sekretar Civicusa, globalne mreže organizacija civilnog društva i aktivista, napisao je: „Postali smo deo problema, a ne rešenje. Naša korporatizacija nas je usmerila ka lakom aktivizmu, verziji našeg rada učinjenoj prihvatljivom za velike kapitalističke države. Ovaj pristup ne samo da ne ugrožava nikoga na vlasti, već i guši aktivizam na lokalnom nivou svojim teškim monokulturalizmom.” [6]

U kratkom edukativnom filmu nazvanom „Da li pomoć pomaže?“ koji je napravila organizacija Oxfam („uz finansijsku pomoć Evropske unije“), argument je da će povećana pomoć bogatih zemalja pomoći ljudima da se izvuku iz siromaštva i učine ga delom prošlosti.[7] Kako tačno? Pružanjem zdravstvenih intervencija (antiretrovirusni lekovi za 1,4 miliona ljudi u poslednjih nekoliko godina) i obrazovanja (40 miliona dece se obrazovalo). Ovo su odlične stvari, u to nema sumnje. Ali Oxfam ne pominje kako siromašna, obrazovana osoba na antiretroviralcima uspeva da se izvuče iz siromaštva u sistemu koji je jedino zainteresovan za iskorišćavanje njihovog rada po najjeftinijoj ceni.

S druge strane, njihov najnoviji izveštaj “Vreme da se okonča ekstremna nejednakost” informiše nas da je najbogatijih 85 ljudi na svetu uhvatilo bogatstvo ekvivalentno najsiromašnijoj polovini svetske populacije.[8] Ovo predstavlja hitan slučaj za progresivno oporezivanje, akcije u vezi sa utajom poreza i za ulaganje vlada u javne usluge. Ona detaljno opisuje neke od nejednakosti nasilja i oprezno hvali pojedine zemlje (Brazil, Kinu – ali neobično, ne i mnogo revolucionarniju Venecuelu) za postizanje viših plata za radnike i model razumnosti. To čini niz dobrih preporuka – uključujući i upućivanje vladama da rade u javnom interesu – ali se staje pre traženja potpuno drugačije preraspodele ovog velikog bogatstva. Umesto toga, predlaže se ograničenje dohotka najbogatijih 10 posto koji je ekvivalentan prihodima najsiromašnijih 40 posto. Fin dokument o zagovaranju, bez sumnje, ali je suština ipak na drugom mestu.

I ranije smo čuli ovakve zvukove. Zaista, mnoge kampanje da se transnacionalne kompanije drže odgovornosti su presušile u „radu sa biznisom“ i projektima društvene odgovornosti. Sada smo u takvom prostoru da neke NVO aktivno traže partnere među korporacijama sa obećanjem da će učiniti da ovi izgledaju bolje u okruženju.

Zavisnost od finansiranja i hijerarhijske korporativne kulture – mnogi sa čela NVO dolaze iz poslovnog sveta – su veliki deo problema. Prema Sriskandarajahu: “Naše shvatanje o tome šta je moguće je dramatično suženo. Pošto je demonstracija za novac postala jedino važna, mi delimo naš rad na uredne projekte, uzimajući u obzir samo one napore koji mogu proizvesti lako merljive rezultate. Pouzdani u finansiranje za servisiranje naših značajnih organizacija, izbegavamo pristupe ili probleme koji mogu ugroziti naš brend ili uznemiriti naše donatore. Mi trgujemo inkrementalnim promenama.”

Tekst prvobitno objavljen 1.decembra 2014. godine : https://newint.org/features/2014/12/01/ngos-keynote
Autor: Dinyar Godrej
Priprema: Katarina Antonić/Princip.info

[1]Ji Giles Ungpakorn, ‘NGOs: enemies or allies?’, International Socialism, October 2004; http://isj.org.uk/ngos-enemies-or-allies/

[2]In ‘Capitalism: A Ghost Story’, Outlook, 26 March 2012; https://www.outlookindia.com/magazine/story/capitalism-a-ghost-story/280234

[3]Paul Vallely, ‘Giving to charity: Are we getting as good as we give?’, The Independent, 10 September 2014; and Wikipedia

[4]Dhananjayan Sriskandarajah, ‘NGOs losing the war against poverty and climate change, says Civicus head’, The Guardian, 11 August 2014.

[5]In ‘Help that hinders’, Le Monde diplomatique, November 2004

[6]‘NGOs losing the war against poverty and climate change, says Civicus head’, The Guardian, 11 August 2014.

[7]Oxfam website, film posted on 28 April 2010; nin.tl/1rz9A7r

[8]Posted 29 October 2014; nin.tl/1zNoTTT