Prema tradiciji hrišćanskih monaha manastira „Sveta Katarina“ na Sinaju, prorok Muhamed je često posećivao manastir i vodio razgovore sa hrišćanskim sveštenicima. Ovaj dokument je pisan 626. godine, a sastoji se od nekoliko odredbi o temama vezanih za život Hrišćana pod islamskom vladavinom, i nosi prepoznatljiv prorokov pečat.

Sultan Selim Prvi je originalno pismo odneo u Istanbul 1517.  gde se i danas čuva u muzeju „Topkapi“, a na zahtev monaha je napravljena kopija i ostavljena u manastiru.

Sadržaj pisma je sledeći:

“Ovo je poruka Muhammad ibn Abdullah-a, kao zavet onima koji usvajaju Hrišćanstvo, u blizini i daleko, mi stojimo uz njih. Zaista, ja, sluge, pomagači, i moji sledbenici ih branimo, jer Hrišćani su moji građani; I tako nam Boga! Suprotstavljam se svemu što im nije ugodno.

Nad njima ne sme biti prisile. Njihove sudije ne smeju biti uklonjeni sa posla, niti njihovi monasi iz svojih manastira. Niko ne sme da uništi kuću njihove vere, da je ošteti, ili da iznese nešto iz nje do kuće muslimana. Ukoliko neko uzme bilo šta iz njih, pogazio bi Božji zavet i oglušio se o njegovog proroka. Zaista, oni su moji saveznici i imaju moju povelju protiv svega što mrze. Niko ne sme da ih natera da putuju ili da ih obavezuje da se bore. Muslimani moraju da se bore za njih.

Ako se Hrišćanka udaje za muslimana, to se ne sme desiti bez njenog odobrenja. Ona ne sme biti sprečena da posećuje svoju crkvu da se moli. Njihove crkve se moraju poštovati. Njihove obnove se ne smeju sprečavati, kao ni svetosti njihovih zaveta. Niko od nacije (muslimana) ne sme da se ogluši o ovaj zavet do poslednjeg dana (kraja sveta). “