Dani u Srbiji pre Dana pobede nad fašizmom nikada nisu bili vibrantniji do ove godine. Poseta kineskog predsednika Si Đinpinga 7. i 8. maja uzburkala je kompletnu domaću javnost, a naročito uznemirila građanere koji dočekuju takozvani “Dan Evrope”. Nisu ostali pošteđeni ni oni “apolitični” gledaoci Evrovizije kojima je Si poremetio TV rubriku i emitovanje redovnog godišnjeg evro-cirkusa. A, gde ćete lepšu uvertiru Dana pobede nego kad vam evropski sadržaji padnu u drugi plan zahvaljujući pravim pobednicima nad fašizmom. No, upravo su u tom kontekstu pobednika i gubitnika isplivale mnogobrojne kontradikcije na površinu tokom zadnja dva dana, a kojih ćemo se dotaći u nastavku da bi slika postala jasnija.
SNS vlast godinama unazad otvoreno proslavlja Dan pobede sa EU simbolima, dok se opozicija na to pravi mutava, baš koliko i prorežimski mediji, jer ni jednoj strani ne odgovara proevropski SNS. Ove godine, nakon što je predsednik Srbije u više navrata bio vidno razočaran odnosom Zapada prema Srbiji (pitanje implementacije Briselskog sporazuma, rezolucija o Srebrenici, itd), dolazak Sija došao je kao dar sa neba, ne samo zato što Vučić koristi Kinu kao sredstvo da na pregovaračkom stolu sa Zapadom ima čime da pripreti, već i zato što se otvorila prilika da kupi dodatnu podršku naroda nikada veličanstvenijim dočekom predsednika prijateljske zemlje (što Si bez ikakvog pogovora i zaslužuje). Sa druge strane, ovakav neskriveni odnos prema Kini samo dva dana pred famozni “Dan Evrope” došao je opoziciji kao kec na jedanaest jer su konačno mogli da kažu: “Eto, vidite, gostimo kineskog predsednika i jurišamo ka autokratiji umesto da proslavljamo Dan evrope kao aspiranti na članstvo EU”.
Dakle, polarizacija javnosti tokom dvodnevne posete Sija bila je više nego očigledna: sa jedne strane oduševljena vlast i prorežimski mediji koji ih prate, a sa druge opozicija i prozapadni mediji koji zajedno nisu toliko suza isplakali još od poslednjeg samita Nesvrstanih u Beogradu 2021. i poslednjeg udaljavanja od “sveta” (termin koji liberali inherentno koriste za Zapad/G. Sever). Sa suzama je doduše došlo i puno standardnog elitizma i rasizma – od senzacionalističkih vesti o kineskom državljaninu koji moš’ misliti fotografiše novinarsku ekipu N1, podsmevanja “čeličnog prijateljstva” dve zemlje, isticanja saobraćajnih gužvi koje su izgleda osobene samo za posete ne-zapadnih zvaničnika, pozivanja na sankcionisanje RTS-a zbog “skandaloznog” prekida programa, do neprestanih izveštaja o “kolonijalističkom” odnosu Kine prema Srbiji upravo od strane glavnih eksponenata jedinog kolonijalizma koji postoji i raznih evrocentričnih “analitičara”.
Tek nakon odlaska Sija je za nijansu narušena ta medijska polarizacija kad je na N1 osvanuo jedan njihov retko smisleni tekst pod naslovom “Kada je komunizam prihvatljiv” kojim je istaknuto antifašističko nasleđe koje vezuje Kinu i Srbiju (naslednicu SFRJ), a čime je ujedno iskritikovan četnički predigre vladajuće garniture koja lokalni komunizam i sve njegove oblike neretko otvoreno prezire (česti antititoizam, apeli za rušenjem Kuće Cveća, izjednačavanje ravnogorskog i partizanskog pokreta, precrtavanje murala Bate Živojinovića, itd). Naravno, apsolutno je besmisleno da takav tekst dolazi sa prozapadnog portala nakon dva dana apsolutnog antikineskog izveštavanja, ali ako to zanemarimo na trenutak, kritika jeste na mestu jer je kontradiktorno da desničari koji oplakuju “poštene” srpske domaćine sada sa radošću dočekuju one koji su satrali “poštene” kineske domaćine. Tako dođosmo do logičnog pitanja, pa zašto onda progresivnu antifašističku ulogu i SFRJ/Tita i Kine ne preuzmu opozicioni pro-evropski/pro-zapadni mediji umesto što potonju blate?
Odgovor je u suštini jednostavan: zato što su proevropske pozicije takođe antikomunističke i samim tim, anti-antifašističke. Treba se podsetiti u tom kontekstu da je “Dan Evrope” upravo propagandni termin i odnosi se na 9. maj 1950. kada je Robert Šuman predložio model Evropske Unije. Dakle, taj događaj ne samo da nema veze sa pobedom nad fašizmom, već je alatka u rukama EU koja monopoliše antifašizam, skriva sopstvenu ulogu u porođaju fašizma i najbitnije od svega, umanjuje crvenu pobedu sovjetskih, jugoslovenskih i kineskih komunističkih snaga u borbi protiv fašizma koje su bile najveće i odlučujuće. Podsećamo takođe da je upravo proces rehabilitacije jedan od prioriteta na putu ka EU koja nizom rezolucija izjednačava nacizam i komunizam kao totalitarne ideologije i da se taj proces neometano odvija u režiji svake vlasti u Srbiji od 5. oktobra 2000. S tim u vezi, ne treba zaboraviti da EU otvoreno podržava divljanje profasištičkih i pronacističkih snaga u Ukrajini dok se širom EU i Ukrajine ruše spomenici pobedničkoj i oslobodilačkoj Crvenoj armiji. Ovi spomenici u opštoj antiruskoj histeriji su nezgodan podsetnik ko je bio na strani fašizma a ko je najzaslužniji za slom nacističke Nemačke i njihovih satelita.
Politika “kameleona” kako opozicija voli da zove Vučićevu strategiju vođenja zemlje nije nepoznanica ni samoj opoziciji, očigledno. Njihove “simpatije” prema komunizmu i antifašizmu su upravo farba kojom se mažu kad im to paše na lokalu dok bi objektivno na spoljnjem planu zemlju uveli u antikomunističku tvorevinu – EU. U isto vreme, antikomunističke pozicije desničara su objektivno proevropske, iako oni pokazuju simpatije u spoljnoj politici prema komunističkim snagama u svetu, jer upravo te snage nekada inspirisane antifašističkom borbom i ekonomskom i političkom saradnjom sa SFRJ su danas glavna brana teritorijalnog integriteta Srbije i zaštitnici srpskih interesa u diplomatskim krugovima (kontradiktorno i nažalost po desničare, patriotske elemente u spoljnoj politici nam čuvaju komunisti!). To je jedan od razloga zašto je ova politička garnitura u Srbiji primorana da prati istorijske tokove i usklađuje se prema Kini koliko im za to daje prostora EU (jer ne treba zaboraviti da smo mi pre svega zemlja potčinjena imperijalizmu tj. tržišnim zahtevima Zapada od 2000. i da se politika od tada uvek vodi u korealiciji sa njihovim interesima), ali sa druge strane nije čudno što je kolaboracija levih i desnih opozicionih strana protiv kineskih kompanija u Srbiji vrlo česta pojava na terenu i zašto su desni prilepci vlasti (Dveri, Zavetnici, Radule, itd) neretko sa liberalima u protestima ispred kineske ambasade, kao ni zašto Šapić i Vesić ne prezaju da ističu antikomunistički sentiment kada je potrebno opravdati dalju rasprodaju zemlje Zapadu.
Iz ovoga postaje vrlo jasno da su jedine ispravne i nekontradiktorne antifašističke pozicije zapravo – komunističke. Uključujući tu nedvosmisleno kompletnu liniju pobednika nad fašizmom – sovjetskih, jugoslovenskih i kineskih snaga – bez obzira na kasnija politička razmimoilaženja između njih jer ukupan bilans borbe protiv fašizma je ostvaren kolektivno i svako od njih je to sproveo na sopstveni način i sopstvenom pameću. To se danas najbolje ogleda i kroz srpski narod, naročito onaj deo naroda koji je živeo tokom SFRJ, a čije i simpatije prema komunizmu i animozitet prema Zapadu i dalje niko ne može da izbije iz glave, ni milioni evra uložene evropske propagande, ni četnički pokušaji da blate Tita i SFRJ, pa su zato između ostalog i vlastodrži primorani da balansiraju prema Kini i koketiraju sa objektivnim komunističkim snagama danas u svetu. I zato je više nego ikad očigledno da je crvena komunistička pobeda jedina antifašistička i jedina prava pobeda nad fašizmom. Svaka “druga” znajte da je lažna i služi isključivo radi ostvarivanja političkih interesa kapitalističkih zemalja Zapada koje su svojim sistemom odgovorne za rađanje najmonstruoznije ideologije fašizma. Zapamtite kako je to zacementirao veliki Eme Sezer svojevremeno: “Na kraju slepe ulice kapitalizma, na kraju slepe ulice koja je Evropa, nalazi se Hitler!”.
Princip Info
