Iračke kompanije tekstila, vojne tehnike, i nekih prehrambenih proizvoda, suočene su ovih meseci sa masovnim protestima nezadovoljnih radnika usled neisplaćenih zarada.

Fabrike duguju zaposlenima više od pet mesečnih zarada, a neke uprkos protestima neće biti u stanju da regulišu svoje obaveze s obzirom da je sve veći broj onih koje odlaze pod stečaj.

Još od američke invazije veliki broj iračkih fabrika nije u stanju da osveži mašineriju i pokrije troškove proizvodnje i rada, postajući tako više potrošači nego proizvođači.

Vojna industrija je takođe na velikim mukama jer nema pristup modernim tehnologijama, a iračka vojska se od 2003. snabdeva modernim američkim, britanskim i francuskim naoružanjem po „prijateljskim“ cenama.

Komšijske države poput Irana, Jordana, Turske i Saudijske Arabije vide svoj interes u održavanju iračke industrije nerazvijenom, pa su preplavile iračko tržište jeftinim prehrambenim proizvodima, te shodno tome i ta industrija u Iraku lagano propada bez mogućnosti uspešnog takmičenja.

Uz sve to dodajmo da i neki uticajni političari drže u svom vlasništvu firme za uvoz robe, pa nemaju interes u jačanju industrijskog sektora.

Sve iračke provincije uglavnom plaćaju troškove profitima od nafte.

Samo u gradu Babil, preko 24.000 radnika ne prima plate već peti mesec.

Najveće demonstracije su održane u Babilu, Basri, Sulejmanija i Diuanija, zahtevajući da im Ministarstvo Industrije isplati dugovanja.