Fidel,

U ovom trenutku sećam se mnogih stvari: kada sam te upoznao u kući Marija Antonija, kada si mi predložio da se pridružim, svih tenzija tokom priprema. Pitali su me ko treba da bude obavešten u slučaju smrti, i realna mogućnost toga pala nam je svima na pamet. Kasnije smo shvatili da je to istina, da u revoluciji pobeđuješ ili umireš (ako je prava). Mnogi drugovi su pali na putu ka pobedi.

Danas sve to ima manje dramatičan ton, jer smo zreliji, ali događaji se ponavljaju. Osećam da sam ispunio deo svoje dužnosti koja me je vezala za kubansku revoluciju na kubanskoj teritoriji, i moram vam reći zbogom – drugovima, vašem narodu, koji je sada moj.

Dajem i formalno ostavku na svoju poziciju u rukovodstvu stranke, poziciju ministra, čin komandanta, i vraćam kubansko državljanstvo. Ništa me više pravno ne vezuje za Kubu. Jedine preostale veze su druge prirode – one koje ne mogu biti raskinute, kao što mogu političke funkcije.

Preispitujući svoj dosadašnji život, verujem da sam radio sa dovoljnim integritetom i posvećenošću, da se konsoliduje revolucionarni trijumf. Moj jedini ozbiljan propust bio je što nisam imao više poverenja u tebe, u prvim trenucima u Sijera Maestre, i što nisam dovoljno brzo razumeo tvoje kvalitete kao vođe i revolucionara.

Živeo sam veličanstvene dane, a uz tebe sam osetio ponos što pripadam našem narodu, tokom divnih, ali i tužnih dana raketne krize. Retko kada je neki državnik bio tako sjajan, kao što si tih dana bio ti. Takođe sam ponosan što sam te pratio bez oklevanja, što sam se identifikovao sa tvojim načinom razmišljanja i viđenja i procena opasnosti i principa.

Druge nacije sveta sada zahtevaju moje skromne napore pomoći. Imam mogućnost da uradim ono što je tebi uskraćeno, zbog tvoje odgovornosti kao lidera Kube, i došlo je vreme da se rastanemo.

Treba da znaš da ja to činim sa mešavinom radosti i tuge. Ovde ostavljam svoje najčistije nade kao graditelj i svoje najmilije. Ostavljam narod koji me je primio kao sina. To su rane moje duše. Ali nosim veru kojoj si me naučio na nova ratišta, nosim revolucionarni duh svog naroda, i osećaj ispunjenja najsvetije dužnosti: borbe protiv imperijalizma gde god da se nalazi. Ovo je izvor snage, i leči čak i najdublje rane.

Još jednom moram reći da oslobađam Kubu svake odgovornosti, osim onoga što proizlazi iz njenog primera. Ako me poslednji čas zatekne pod drugim nebom, moja poslednja misao biće na ovaj narod, a posebno na tebe. Zahvalan sam za tvoje podučavanje i tvoj primer, čemu ću pokušati da budem veran do konačnih posledica mojih dela.

Ja sam uvek bio identifikovan sa spoljnom politikom naše revolucije, i dalje je tako. Gde god da sam, osećam odgovornost što sam kubanski revolucionar, i tako ću se i ponašati. Ne žalim što nisam ostavio ništa materijalno svojoj ženi i deci; srećan sam što je tako. Ne tražim za njih ništa, jer će im država obezbediti obrazovanje i dovoljno za život.

Imao bih mnogo toga još da ti kažem, i našem narodu, ali osećam da je nepotrebno. Reči ne mogu da izraze ono što bih voleo, i nema smisla škrabati po papiru.

 

Ernesto “Če” Gevara
April 1, 1965.
Prevod: Princip.info