Ko ima mnogo hoće još više: klasna svest i sebičnost

Kao što je isticano u ranijim člancima, tvrdnja da su ljudi po prirodi sebični i da je empatija samo jedan način zadovoljenja sebičnih nagona nema baš nikakvo utemeljenje u nauci. Međutim, činjenica je da su svi ljudi ponekad sebični i takođe je činjenica da su neki ljudi gotovo uvek sebični. Možemo pokušati da objasnimo ove činjenice pretpostavkom da postoji određeni nivo genetske varijacije i nivou sebičnosti pojedinca. Ovakva pretpostavka bi se mogla lako empirijski proveriti – u slučaju kada bi se u različitim populacijama od po, recimo, 100 ljudi konstantno javljao isti broj izuzetno sebičnih i izuzetno darežljivih ljudi, mogli bi smo zaključiti da je nivo sebičnosti u potpunosti određen genetskim kodom pojedinca. Ova tvrdnja, koja proizilazi iz sociobioloških teorija, se jednostavno pokazala netačnom. Naime, u brojnim studijama se pokazalo da neki sredinski faktori određuju nivo sebičnosti pojedinca. Dokazano je da su ljudi iz određenih kultura u proseku sebičniji od ljudi iz drugih kultura što ne ide u prilog sociobološkim pretpostavkama.

Međutim, ono što je interesantno je da čak i u različitim grupacijama unutar iste (ili približno iste kulture) postoje značajne razlike u nivou sebičnosti. Skoro je u časopisu Current Directions in Psychological Science objavljena studija tima psihologa sa Univerziteta u Kaliforniji pod nazivom “Društvena klasa kao kultura”. U okviru ove studije istraživači su podelili svoje ispitanike u dve grupe prema društvenoj klasi. Klasu ispitanika su odredili u prvom redu preko godišnjih primanja i obrazovanja. Potom su ove dve grupe podvrgnute čitavom nizu testova kako bi se odredio nivo empatije kod ispitanika. Uočeno je da klasna pripadnost ima snažan uticaj na celokupno poimanje sveta pojedinca počeviši od obraćanja pažnje na druge ljude u prostoriji do reakcije na prizor drugih ljudi u nevolji. U svakom testu bogati su konzistentno ispoljavali mnogo veći nivo sebičnosti i manje empatije. Na primer, siromašni su mnogo bolje prepoznavali emocije ljudi na fotografijama koje su im prikazivane. Takođe, na upitniku na kom su postavljana pitanja tipa “koliki procenat svog prihoda bi čovek trebalo da da siromašnima?” ljudi sa manjim primanjima su odgovorili da su spremni da odvoje veći procenat nego ispitanici iz imućnije grupe.

U samom tekstu studije, kao svoj teorijski okvir, istraživači navode čitav niz studija čiji su rezultati upućivali na slične zaključke. Primera radi, jedna studija je pokazala da se u eksperimentu u kom su ispitanicima dodeljeni poeni čije im značenje nije saopšteno, a trebalo je da odluče koliko poena bi poklonili drugoj osobi, siromašniji ispitanici poklonili više poena. Nakon toga kada im je saopšteno da poene mogu zameniti za novac, ispitanicima je ponovo postavljeno isto pitanje. Rezultat je pokazao da su u drugoj rundi siromašni dali svom partneru još više a bogati još manje.

Ove naučne činjenice samo su jedan od velikog broja dokaza protiv sociobioloških teorija koje gotovo da odbacuju socioekonomske faktore kao bitan uticaj na razvoj ponašanja pojednica i smatraju da je većina ljudskih osobina a pogotovo one po njima fundamentalne kao što je sebičnost potpuno determinisana genima. Ove studije su pokazale da i među bogatima i među siromašnima postoje velike varijacije u nivou sebičnosti ali da su ipak bogati sebičniji. Takvi rezultati su u potpunosti kompatibilni sa stavovima teorije Levontina i Golda  koja osporava presudan uticaj gena na formiranje ponašanja i pretpostavlja da geni daju samo određene predispozicije za razvoj neke vrste ponašanja ali na osnovu identičnih gena dve jedinke odgajane u različitim sredinama nema načina da se predvidi koja od njih će tu vrstu ponašanja ispoljiti više a koja manje. Drugim rečima u zamišljenom eksperimentu u kom bi identični blizanci bili odgajani jedno u bogatoj a drugo u siromašnoj porodici, ne bi bilo moguće predvideti koje od njih će biti sebičnije. Dakle, ideja Levontina i Golda nije da je sredina dominantan faktor nego da se iz jedinstvene kombinacije određenog genetskog potencijala osobe i sredine u kojoj ona odrasta rađa jednistvena osoba i vrlo je teško predivdeti na koji način će životne okolnosti uticati na određeni genetski potencijal.

Međutim, jedno je sigurno a to je da društvena klasa formira ubeđenja i vrednosne stavove pojedinca koji onda na taj način definišu način na koji će se osoba ophoditi prema drugima. Vrednosni sistem bogatih je očigledno takav da proizvodi mlade generacije ljudi koje su sebičnije od svojih vršnjaka u radničkoj klasi. Prema tome, kada neko samouvereno izjavi da je sebičnost upisana u genima i pravednije društvo nije moguće jer je sebičnost deo čovekove prirode, može mu se odgovoriti na način na koji je Mao Ce Tung duhovitio odgovorio na slično pitanje – “to je tačno, samo postoji buržoaska ljudska priroda i proleterska ljudska priroda”.