Arsenik i stare čipke

Cilj (ne) opravdava sredstvo

Kada kažem da ne volim komedije, ljudi mi uporno objašnjavaju da je našem narodu smeh itekako potreban i da idu u pozorište da se zabave, a ne da razmišljaju o teškim temama kao što su smrt, nasilje, netolarancija i ostali užasi ovog sveta. E pa ja volim umetnost i pre svega to tražim u pozorištu, jer u umetnosti pokušavam da nađem mnoge odgovore koje ne mogu da dokučim sama, i mislim da je moderno pozorište odlično sredstvo edukacije i osvešćivanja. A ako se usput i zabavim, osvojila sam bingo!

Ova komedija namamila me je motivom smrti u svom naslovu. Reč arsenik mora da upućuje na ubistvo, šta bi drugo, nije sigurno hemijski eksperiment?! Znači, verovatno je crni humor u pitanju. Dovoljan razlog da joj dam šansu.

I da, svidela mi se. Ali ne zbog crnog humora, već zbog toga što krije u sebi izuzetno važnu temu o kojoj neretko razmišljam. Što sam više razmišljala o predstavi, više sam uviđala njen značaj.

Površno gledano, smejaćete se komičnim ulogama Nebojše Milovanovića, Baneta Zaremskog i Borisa Milivojevića, a naročito Gorici Popović i Seki Sablić jer su maestralno odigrale uloge dve sestre koje iz milosrdnih pobuda lišavaju usamljeničkog života svoje podstanare, trujući ih arsenikom. Njihov ton savršeno dočarava smirenost i uvrnutost ove dve „dobročiniteljke“. To je verovatno najprivlačnije u ovoj predstavi – njihovo odsustvo uzbuđenja, griže savesti i ubeđenost da čine dobra dela. Nigde agresije, nigde besa, čak ni prikrivenog. Marta i Ebi našle su način da daju doprinos čovečanstvu: usamljenim ljudima koji nemaju nigde nikoga prekraćuju muke tako što im prirede mirnu smrt, a zatim ih isprate još lepšim opelom u skladu sa njihovom verom, te tako učine da ti “mučenici” konačno pronađu svoj mir na onom svetu kad već nisu mogli na ovom.

Njihov nećak ne gleda tako pozitivno na misiju svojih tetki. Mislim, on je samo pozorišni kritičar, šta on zna o višim idealima ljudi koji žele da drugima podare mir? Ironiju na stranu, mada mi je oduvek bila omiljeno stilsko sredstvo, duboko se zamislih o pobudama glavnih junakinja. Ljudi imaju tendenciju da lepe etikete drugim ljudima, a zaboravljamo da ništa nije crno-belo i da nijedan čovek na svetu nije skroz dobar ili skroz zao. Svi imamo i jednog i drugog u sebi. Zapravo, ne zaboravljamo, već nismo svesni toga.

Tako da ovde treba pre svega govoriti o motivu Marte i Ebi za ubistva koje čine. Njihova ideja je čak humanistička, ali im je metod pogrešan. Sebi su dale za pravo da odlučuju o tuđim životima ne pitajući ih da li su uopšte nesrećni kao što se njima čini. Zapitate se po ko zna koji put ima li nečega u makijavelističkoj devizi da cilj opravdava sredstva. Ne bih rekla da je tako u ovom slučaju, inače bismo pričali o eutanaziji, tj. ubistvu iz milosrđa. Možemo li onda po tom principu da nađemo opravdanje i za Hitlera, pa i on je poubijao milione ljudi da bi napravio bolji svet? Ali njegova ideja podrazumevala je da taj „bolji svet“ isključuje postojanje Jevreja, Roma i još nekih naroda, što je doprinelo zlu enormnih razmera.

Ne možemo baš porediti Keserlingove junakinje sa Hitlerom, ali me je “Arsenik” naveo da razmišljam o tome šta navodi ljude na zlo. Da li su oni zaista tako zli i bezosećajni ili se krije neka ideja iza svega toga? Zato mi se ova predstava mnogo svidela. Drama o Hitleru ne bi mogla da bude tako šarmantna kao “Arsenik”, jer njegov lik nikako ne bi mogao da bude onako duhovit i staložen kao likovi Ebi i Marte. A opet, sjajnu protivtežu daju im likovi „pravog“ zlikovca Džonatana (Mladen Andrejević) iuspaničenog Mortimera (Nikola Vujović).

Za one koji se bave metafizčkim pitanjima, ima prostora za razmišljanje u ovoj predstavi. Za one koji bi samo da se opuste a da pritom ne zaglupe (volim da to pripišem većini komedija), ima na pretek prostora za smeh i uživanje.

Sjajni glumci i pre svega režija Stefana Sablića mnogo su doprineli tome. Eto, svi smo dobili nešto.

Irena Vuksanović

Suflerka