Istorija kao smernica za Belorusiju

U Belorusiji besne neredi nakon pobede Lukašenka na izborima protekle nedelje, a njihovi promoteri su svima znani ljubitelji demokratije i ljudskih prava poput američkog državnog sekretara Majka Pompeja1 i visokog predstavnika EU2, među mnogim drugim dušebrižnicima. Bez ulaženja u geopolitičke intrige vezane za protest, želimo da iskoristimo istorijsko iskustvo pređašnjih protesta slične prirode da bismo ukazali na neoliberalnu budućnost Belorusije, u slučaju da dođe do prevrata.

Bilo bi nepravedno verovati da je učešće radnih masa u protestima u potpunosti vezano za zaveru i mešanje stranih sila. Iako su strane obaveštajne agencije moćne, svakako nisu sposobne da organizuju masovne proteste bez ikakvog povoda.

Jasno je da je podrška globalističkih daleko od legitimnih zahteva građanstva koji bi mogli doprineti poboljšanju životnog standarda. Kako je to jasno? Pogledajmo u istoriju obojenih revolucija od Otpora! do danas i pronađimo primer kada je uspešni prevrat doneo i uspešni ekonomski razvoj. Da se razumemo, kada kažemo “uspešni”, mislimo na to da je on bio uspešan po radne slojeve građanstva, znate već, “masu”, a ne “šaku”. Sačekaćemo…

Zašto je to tako? Ako pogledamo revolucije u boji kroz perspektivu teorije globalnog kapitalizma3 vidimo situaciju crno na belo: cilj prevrata je uključivanje tih zemalja u svetsku kapitalističku ekonomiju po neoliberalnim principima. Tačnije, transformacija ekonomije tako da funcioniše po pravilima tzv. “slobodnog tržišta” (tržišta koje je slobodno za protok kapitala i investicija, a koje je sve samo ne slobodno za radnike, pri čemu je monopol nad lokalnim tržištem moćnih zemalja zaštićen kao beli medvedi) pod upravom svetskih institucija koje imaju autoritet nad nacionalnim državama–Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, Svetska trgovinska organizacija itd.. Ovo takođe podrazumeva reformu državne uprave, pravosuđa i drugih organa tako da se gorepomenuto ekonomsko uređenje garantuje, pre svega po pitanju vlasništva stranaca, intelektualnih prava, patenata, i t.sl.

Kako to funkcioniše u praksi? Posle prevrata se instalira “tehnokratska” uprava koja će da sprovodi ćef MMF-a po neoliberalnom receptu. Setimo se G17+ kod nas. Koji su sastojci neoliberalnog recepta? MMF svoje recepte naziva “stablizacionim programom”, a glavna mirođija je smanjenje državnih rashoda uz privatizaciju i deregularizaciju tržišta. Drugim rečima, oni vama daju pare ali samo pod izvesnim uslovima… Možda će vam zvučati poznato:

  • državna preduzeća su neefikasna (ako nisu, onda ćemo i to da sredimo), pa hajde da ih prodamo budzašto nekom strancu koji će da pootpušta radnike, a onim jeftinim što ostanu da damo pelene;
  • radnici su prezaštićeni kao beli medvedi, a to odbija investitore jer ne mogu legalno da ih čereče, pa ‘ajde i da ukinemo radnička prava-ionako ničemu ne služe;
  • mnogo bre dugo žive penzioneri, ne može državni budžet to da izdrži – diži granicu za penzionisanje pa ko će pre da odapne;
  • obrazovanje i zdravstvo, treba to država da pusti efikasnijim privatnim firmama – što da bude pravo, a ne privilegija, kad ne mora.

Ova politika stvara spiralu siromaštva i bede. Privatizacija vodi povećanju nezaposlenosti, a time se povećava i konkurencija među radnicima koja se odražava kao pritisak na plate da se smanjuju (ili u najboljem slučaju, da ne rastu). Ukidanje radničkih  prava, ili deregularizacija tržišta rada, je proces poznat pod nazivom “informalizacija”. Smanjenjem radničkih prava se smanjuju i troškovi poslodavaca na štetu radnika, čime u praksi opada realna plata, a povećava se i mogućnost od otpuštanja kao i smanjena naknada za to. Informalizacija se takođe odnosi na dodatne fenomene: povećanje privremenog zaposlenja,  broja kratkoročnih ugovora (može se raditi o ugovorima na sat, recimo) kao i tzv. samostalnih radnika (npr. vas firma zaposli kao pravno lice, a ne privatno, pa onda vi snosite sve troškove vašeg zaposlenja: alat, oprema, osiguranje, prevozna sredstvo, gorivo, odmor, bolovanje, itd.). Neoliberalna logika predstavlja ove fenomene kao rast radnih mesta, iako to ne doprinosi kvalitetu života na bilo koji način. Ako imate posla za 100 radnika na puno radno vreme, a zaposlite 200 radnika na pola radnog vremena kojima natovarite troškove zaposlenja, onda imate 200 radnika koji primaju manje od pola plate za dati posao pri čemu preduzetnik smanjuje troškove. Ovde dolazimo do drugog efekta informalizacije, a to je zapostavljanje postojećih regulacija i rad na sivo, ako ne i na crno. Da bi radnici ili preduzeće uštedeli na troškovima, zanemaruju sigurnosne regulacije i naplaćuju na crno.

Efekat informalizacije je očigledno pad apsolutne i realne plate radnika kao i povećanje profita preduzetnika. Međutim, u takvoj situaciji se znatno smanjuje i prihod države u obliku poreza. Prvo zbog porasta informalizacije, a drugo jer politika MMF-a obično podrazumeva i mere stimulacije za investiciju koja smanjuje poreze, a obavezno uključuje i ukidanje protekcionističkih mera države u vidu smanjenja carina i tarifa. Na taj način se domaća privreda ostavlja na milost i nemilost svetskom tržištu na kojem nije kompetitivna, a to dovodi do njenog daljeg uništenja i novog ciklusa privatizacije, bankrota, nezaposlenosti i goreopisanog procesa. Prazna državna kasa znači i ukidanje sistema društvene zaštite poput penzijskog fonda, zdravstva i sistema preraspodele bogatstva. Time siromašni postaju još siromašniji, bude ih sve više, dok se bogati još više bogate.

Nejednakost u Srbiji od 1990. do danas.

Ako interpretiramo ovu situaciju kroz analizu svet-sistema, možemo uvideti sledeće trendove:

  • ovaj proces vodi do deindustrijalizacije, tj. do potčinjavanja lokalne ekonomije potrebama svetskog tržišta i njene transformacije ne za potrebe stanovništva nego za akumulaciju kapitala investitora;
  • ukidaju se mehanizmi koji bi suficit zadržale u zemlji i omogućile razvoj, a uvode se mehanizmi koji taj suficit odlivaju monopolima;
  • radništvu je onemogućena mobilnost van granica države i osuđeni su da budu supereksploatisana4 jeftina nekvalifikovana radna snaga sa visokim nivoom prinude i represije;
  • stvara se proces u kojem konkurencija među državama u međunarodnoj podeli rada povećava što dovodi do pritiska ka smanjenju troškova i informalizacije, a stvara proces neprestane reprodukcije bede ili tzv. “trke ka dnu”.

Belorusija

Sada kada imamo blagu predstavu okvirima u kojima se sprovodi globalizacija, osvrnimo se na glavnu temu: Belorusiju. Ako je verovati zvaničnim informacijama Belorusije, onda 50% radnika radi u državnim preduzećima, 48,4% u privatnim, a 1.6% u stranim5 . Uz to, belorusko tržište, a naročito tržište rada, veoma je regulisano-država se stara o obezbeđivanju životnog standarda, preraspodeli bogatstva i subvencijama. Istovremeno, domaća ekonomija je zaštićena nizom trgovinskih barijera6 .

Ako imamo u vidu MMF-ov proces globalizacije, i početnu poziciju Belorusije koja je u potpunoj suprotnosti sa principima neoliberalizma, nije teško pretpostaviti da bi se radilo o katastrofi. Iz bliskih primera poput Ukrajinskog, možemo pretpostaviti da bi se radilo o katastrofi koja bi ubrzo tražila oslonac u fašističkim bandama.

Da li je ta pretpostavka zasnovana samo na istorijskim primerima i podršci globalističkih sila demonstrantima? Ne. To je pretpostavka koja se na te primere i podršku oslanja, a zasniva se na programu predsedničkog kandidata opozicije gde se otvoreno traži:7

  • smanjenje državnih rashoda,
  • deregularizacija prekomerno regulisanog tržišta rada i državne intervencije u odnose među radnicima i poslodavcima,
  • prihvatanje principa međunarodnih prava,
  • uvođenje patenata,
  • smanjenje poreza,
  • liberalizacija cena,
  • masovna privatizacija,
  • razvoj slobodnog tržišta,
  • garancije za privatno vlasništvo,
  • liberalizacija toka kapitala,
  • uvođenje evropskih standarda za robu i trgovinu,
  • restrukturizacija državnih preduzeća (smanjenje radnih mesta između ostalog),
  • uvođenje transnacionalnih korporacija kao investitora, itd.

Da li i dalje imate nedoumicu kuda će ići Belorusija bez Lukašenka? Ako stojite na strani građanstva danas kada se zahtevi za bolji život koriste u korist globalizacije, zapitajte se šta ćete videti u ogledalu sutra kada, potpuno očekivano, masa radništva lupi u dno i shvati da ima još i podrum.

Liked it? Take a second to support Stefan Martinović on Patreon!

  1. “Secretary of State Mike Pompeo vows to deliver ‘freedom’ in Belarus” 

  2. “Belarus: Declaration by the High Representative on behalf of the European Union on the presidential elections” 

  3. Vilijam Robinson, Lesli Skler, Džeri Haris, Džeb Sprag i ostali 

  4. “super” u smislu komparativno više nego na proseku svetskog tržišta rada 

  5. “Labour market in Belarus” 

  6. “Regulatory and Procedural Barriers to Trade in Belarus” 

  7. “НОВЫЕ РАБОЧИЕ МЕСТА” 

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.