Piše: Aleksandar Divović
Razmotrimo šta kaže najpoznatiji srpski NATO četnik, honorarni izdajnik svake ideje koju je zastupao i večiti mentalni zarobljenik devetomartovskog balkondžijskog parolaštva1 : Zapad je licemeran jer zbog ruskih nuklearnih snaga odvraćanja “napadaču ne možete ništa”, pa raskorak između jednodušne podrške Zapada Ukrajini i neslavnih rezultata na terenu ovaj natofilski satrap vidi kao licemerje. Svi na Zapadu su složni na rečima i u osudama Rusije, ali konkretna dela izostaju jer se plaše ruske nuklearne odmazde. U tome se, po Vuku Draškoviću, sastoji zapadno licemerje.
Da Rusija nema moćan nuklearni arsenal, kolektivni Zapad bi se mnogo odlučnije usaglasio sa svojom retorikom i ne bi bio toliko licemeran prema Ukrajincima. Kao što nije bio licemeran kada je, po principu rečeno učinjeno, 78 dana bombardovao SR Jugoslaviju 1999, jer nije morao da strahuje od oštrih kazni i rizikuje gubitke, koji bi NATO soldatesku odvratili od agresije. Naprotiv, Zapad je tada bio dosledan svojim ratnim dobošima, a mi još treba da zahvalimo Đuri što nas je tukao jer je Miloševićev režim, prema Vuku Manitome, glavni krivac za bombardovanje.
Ali bože sačuvaj da režim kijevske rusofobne hunte ima nešto sa ruskom intervencijom ili da ukrajinska proxy država i njene neonacističke formacije, pod upravom majdanske kolaborantske vlasti i NATO-a, imaju neke veze sa razaranjima Donbasa. Za Draškovića je zaštita ruskog stanovništva u Donbasu isto što i Hitlerova aneksija Sudetske oblasti, pošto je valjda Čehoslovačka 8 godina pre aneksije granatirala Sudete i ubila 10 hiljada sudetskih Nemaca, a nacisti nisu bili u Berlinu nego u Pragu.
Pitanje da li je licemerno da njegova supruga sedi u UO ruske kompanije za platu od 771 hiljade dinara, a on da zagovara distanciranje od Rusije, Drašković smatra besmislenim!
Čak i Slavoj Žižek, koji je tipičan primer proimperijalističkog levičara i čije stavove sa antiimperijalističkih pozicija teško da možemo da uzmemo za ozbiljno, ima razumniji pogled na ovu temu od Vuka Draškovića (što izgleda nije naročito teško). Žižekov argument o zapadnom licemerju je nešto lukaviji. U nedavnom članku za Gardijan, koji je preneo „Peščanik“2, Žižek priznaje da je “liberalni zapad zaista licemeran i da svoje visoke standarde primenjuje krajnje selektivno”. Ali licemerje znači da kršite standarde koje ste sami proklamovali, čime postajete podložni kritici.
Ono što Rusija, po Žižeku, nudi je svet bez licemerja, jer je to svet bez globalni etičkih standarda, gde se “praktikuje samo pragmatično poštovanje razlika”. Primer za to je saradnja Kine i talibana, tako što Kina prihvata talibanski šerijatski poredak u Avganistanu, a talibani prihvataju Kinu kao partnera iako ona zastupa sasvim drugačije vrednosti i društveno političko uređenje.
Žižek ovde previđa najmanje dve stvari. Prva je da su današnji “globalni etički standardi” posledica jednog od načina na koji dolazi do poremećaja ravnoteže međunarodnog poretka. To je slučaj kada velika zemlja poveća svoju snagu do tačke u kojoj postaje pretnja da ostvari globalnu hegemoniju. To se desilo sa SAD posle kraja Hladnog rata. Pax americana nisu globalni etički standardi. Druga je da Kina i Rusija smatraju da je nacionalni suverenitet važniji od liberalne demokratije. Tu poziciju je možda najjasnije izrazio Deng Sjaoping:
“U stvari, nacionalni suverenitet je daleko važniji od ljudskih prava, ali Grupa 7 često krši suverenitet siromašnih, slabijih zemalja Trećeg sveta. Njihovi razgovori o ljudskim pravima, o slobodi i demokratiji usmereni su samo na obezbeđenje interesa jakih, bogatih zemalja, koje izvlače prednost od svoje snage da zastraše slabe i siromašne zemlje i teže uspostavljanju hegemonije, vodeći politiku sile”.
Rusija i Kina ne nude svet bez univerzalnih etičkih standarda; naprotiv, vestfalska načela državnog suvereniteta i ravnopravnosti, kao polazna osnova njihove spoljne politike, starija su i od samih SAD i kroz istoriju su se pokazala kao optimalni model međunarodnog poretka.
Globalna i agresivna hegemonija SAD, zasnovana na licemernoj ideologiji ljudskih prava, u toj meri je narušila ravnotežu međunarodnog poretka da su druge, suverene i snažne zemlje, poput Rusije, Kine ili Irana, prinuđene da preduzimaju niz mera radi prilagođavanja. Sve dok se ne uspostavi nova ravnoteža ili ne dođe do sveopšteg požara. Jedan takav, na sreću još uvek lokalizovan, bukti u Ukrajini.
Leave a Reply